Aleksandar Sergejevič Puškin - Cigani

Aleksandar Sergejevič Puškin - Cigani

Poemu Cigani Puškin je počeo da piše u progonstvu, u Besarabiji, a završio je u Mihajlovskom 1824. godine. Pesnik je život Cigana upoznao u Kišinjevu pa ga je to iskustvo inspirisalo da napiše ovu romantičarsku poemu sa naglašenim tragičnim završetkom. Koliko je romantičarska slika sveta i života, poema je istovremeno i polemika sa Rusoovim idealima o povratku prirodi i prirodnom životu izvan urbane civilizacije. Tako poema ima dva tematska čvorišta:

1. kritika društvenog poretka i prenaglašenog individualizma i

2. romantična, idealizovana slika prostog naroda kao nosioca izvorne mudrosti, istine i slobode.

U poemi sadejstvuju elementi epskog, lirskog i dramskog, pa otuda i tri sloja u strukturi poeme. Narativni sloj čine pripovedni segmenti: to je objektivno kazivanje u trećem licu, svojstveno epskoj poeziji i prozi: Ciganski tabor spor i šuman / Po Besarabiji se seli. Ovi segmenti imaju funkciju da povežu dramske segmente, odnosno da popune prostor između njih. Lirski sloj čine ona mesta u poemi koja opisuju snažna osećanja i psihološke lomove, duševnu smirenost i blagorodnost duše. Lirsko je i u slikama prirode i mirnog, tihog, života ciganskog tabora. Dramski sloj čine dijaloški segmenti koji označavaju pojedine epizode u razvoju priče i postepeno približavanje kulminaciji i razrešenju.

Dramsko ima značajno mesto u strukturi poeme. Javlja se kao spoljašnje i kao unutrašnje obeležje. Spoljašnje je u dramskoj formi: segmenti dramskog dijaloga. Spoljašnje je i u strukturiranju priče: epizode kao jedinice razvoja dramske radnje:

(1) dolazak Aleka u tabor; Alek i Zemfira;

(2) period prilagođavanja i sklada;

(3) nemiri u Aleku, narastanje konflikta;

(4) ubistvo Zemfire i mladog Ciganina;

(5) odlazak tabora. Unutrašnje je u zakonitosti razvoja dramskog sukoba koji prolazi kroz sve faze razvoja dramske radnje. Ono je takođe u snažnoj napetosti, u dramatici zbivanja, emotivnim sudarima, snažnim preživljavanjima.

Priča o ljubavi i smrti - Siže poeme je jednostavan: to je priča o ciganskom taboru, Ciganki Zemfiri i mladom plemiću Aleku. Zemfira je srela u stepi putnika (Aleka) koji je izrazio želju da se priključi taboru, jer mu je dodijao život u gradu. Devojka ga dovodi u tabor i predstavlja ocu koji pristaje da mladić ostane u čergi:

Pristajem. Čerge nek ti pruže

Do jutra zaklon: tu počini,

Ili poživi s nama duže;

Šta hoćeš, stranče, to i čini.

S tobom ću krov i hleb da delim.

Sa sudbinom se našom srodi;

Sa skitnjom, s bedom u slobodi,

I sutra ćemo putem belim

Krenuti skupa čim zarudi.

Starac, dakle, ukazuje gostu na bedu u slobodi, na težak život večitih putnika: u njegovom kazivanju nema idealizacije, u njemu je upozorenje. Aleko odlučuje da ostane jer vidi:

Sve je to bedno, divlje, ružno,

No sve je živo, nikad tužno,

Tuđe mekuštvu tromom našem,

Tuđe živoplu praznom onom.

U taboru je život pun dinamike, pokreta, promena; ljudi su tihi, mirni, spokojni; oni su zadovoljni i raspoloženi. I kada sagleda taj život i uporedi ga sa onim koji je živeo u gradu, kontrast je snažan. Iz opisa sveta koji je napustio izbija snažna kritika gradskog života, društvenog poretka, prosvete, morala:

Za čim da žalim? Kad bi znala,

O, kad bi mogla zamisliti

Koliko tamo ima zala;

Slobode tamo ne sme biti;

Ljudi su večno svi unutra;

Zagušljiv grad ih stalno steže;

Ne poznaju svežinu jutra,

Proleće za njih nije sveže,

Trguju voljom, misli gone,

Stide se kada stvarno vole,

Pred idealima glave klone,

Za novac i za lance mole.

Šta ja napustih? - Vrtlog čudni

Neverstva, mora, predrasuda,

Kovitlac gradski nerasudni

I blistavu sramotu svuda.

U novoj sredini je sve drugačije, on je zadovoljan tim životom i samo jedno sada želim: / Ljubav, izgnanje koje primam, / I život s tobom svoj da delim. Njega nije ovde privukao samo taj jednostavni, prosti i mirni život, nego i ljubav prema mladoj Zemfiri.

Aleko teži prirodnom životu u slobodi tela i duha - i to nalazi među Ciganima. Ali on je rođen, odrastao, vaspitan u drugoj sredini i drugim uslovima koji oblikuju narav, psihologiju i karakter. On želi da se uklopi u život i mentalitet Cigana koji su rođeni pod slobodnim nebom, odgajani pod čergom, formirani u zajednici koja ima svoje običaje, merila i vrednosti. Njegov i ciganski svet su dva daleka sveta. Ma koliko to želeo, Aleko ne može da se oslobodi svoga karaktera - on je individualista i konfliktan tip - on bi da samo uzima, ali ne i da daje. Zato će doći do tragičnog sukoba. Dok on spava, Zemfira peva nad kolevkom pesmu koja se pevala od davnina:

Imam starog muža,

Može da me reže;

Ne bojim se njega

Ni kad ognjem žeže.

Prezirem i mrzim

I njegovo ime,

Ja drugoga volim,

Umirem za njime.

------

Mlađi je od vesne

Strasniji od leta,

I voli me više

Od celoga sveta.

Aleko sluša glas pesme i bledi, opominje Zemfiru da ućuti jer ne volim divlje pesme tvoje, ali ona uporno nastavlja i prkosno kaže: Slobodno se ljuti! /O tebi ja tu pesmu pevam. Iako stari Ciganin kaže da je to stara pesma kojom se ljudi zabavljaju, njena sadržina, Zemfirine reči i njen odlazak iz tabora sa pesmom na usnama, uznemire Aleka. Njega obuzima nemir, bunca, budi se. Starac pokušava da uteši i smiri jer Ti voliš mučno, s puno sete, / A žensko srce ko u šali. Kazuje mu svoju priču: njega je napustila Mariula posle godinu dana života s njim i ostavila mu malu Zemfiru. Nije išao za njom da je kazni, omrznuo je sve žene. Na pitanje što je nije kindžalom svojim iseko, starac odgovara:

Ko ptica slobodna je mladost.

Ko može ljubav još da sputa?

Svakom se redom daje radost,

Ne biva ništa po dva puta.

Ove mirne reči otkrivaju suštinu mentaliteta članova tabora: ne samo sloboda kretanja i življenja u prirodi, nego i sloboda volje i osećanja - apsolutna sloboda pojedinca pravi je smisao ciganskog tabora. Aleko, koji se iz gradske sredine otisnuo u potrazi za slobodom, ima drugačije shvatanje, stečeno u drugačijoj sredini - sloboda za mene, ali ne i za drugog:

Ja nisam takav. Drage volje

Ne ustupam ja svoja prava.

Osvetiti se, to je bolje.

Kada se jedne noći probudio i video da Zemfire nema kraj njega, uputio se u stepu, pronašao je nju i ljubavnika i oboje ubio. I tada je starac, bez ikakve pomisli na zlo i osvetu rekao Aleku:

Čoveče gordi, idi sada!

Kod nas vaš zakon ne postoji,

Osj njega niko tu ne strada,

Šta će nam krv i jadi tvoji?

Ne kažnjavamo smrću ljude.

Ali s ubicom ko da bude?

Ne pristaje naš udes tebi,

Slobodu hoćeš samo sebi,

Od glasa tvog se kosa ježi;

Svi mi smo krotki, dobri ljudi,

Svirep i zao ti si. Beži!

Zbogom. I mir sa tobom budi.

Aleko ostaje sam i napušten, tabor je otišao u potrazi za novim mestom. Na kobnom polju je ostala jedna bedna čerga, bez života, bez vatre i bez glasa. Alekov pokušaj da pronađe slobodu nije uspeo jer njegov karakter i temperament, na jednoj strani, i sloboda, na drugoj, potpuno isključuju jedno drugo.

U epilogu je iskazana misao da i u gordim taborima ciganskim malo sreće ima jer

I tu, pod bednim šatorima

Postoje more, boli srama,

Ni vaša huda utočišta

Divljina nije spasla jada;

Od kobnih strasti svud se strada,

I nas od njih ne štiti ništa.

U ovim stihovima je poenta poeme Cigani.

Dva sveta - U poemi Cigani opeva se pokušaj spajanja dva sveta - sveta urbanog društva i sveta slobodnog prirodnog života u stepi. Taj pokušaj nije uspeo ne zato što je svet prvobntnog slobodnog života u prirodi negostoljubiv - on je otvoren, blagorodan, neiskvaren, tih i trpeljiv. Pokušaj nije uspeo zato što pojedinac iz urbanog sveta donosi sa sobom u prirodnu čistotu ciganskog tabora sve ono od čega je pobegao - egoizam, preosetljivost, mržnju, osvetoljubivost. Predstavnik urbanog sveta je Aleko, predstavnik ciganskog tabora je starac.

Aleko je u sukobu sa sredinom u kojoj je ponikao i formirao se kao ličnost. U njemu je dvojstvo: želi da se otrgne od svoje sredine i ode tamo gde vlada prirodna sloboda, u sebi nosi duševne i karakterne osobine koje mu je ulilo urbano društvo a koje su u suprotnosti sa prirodnom slobodom. On se samo manifestno, spoljašnjim činom, pridruživanjem ciganskoj čergi, iskazuje kao pristalica slobode i prirodnosti. Suštinski, svojim moralnim i psihološkim ustrojstvom, dakle intimno, on je urbana ličnost nedorasla slobodnom, iskonskom, prirodnom životu. On ne uspeva da se stopi sa prostim narodom iz jednostavnog razloga što je individualista. Stalno ističe svoje JA, svoje pravo, svoju ličnost, volju, sopstvenost i egoizam. U njemu je nemir, nesigurnost, sumnja, nespokojstvo. On je konfliktna ličnost nesposobna da shvati, razume, oprosti. Snažno voli Zemfiru, ali je ta ljubav egoistička, posesivna, pa zato i tragična.

Zemfira – mlada Ciganka u koju se Aleko zaljubljuje. Na početku je prikazana kao da je i ona zaljubljena u njega, kao da to ljubav i za nju iskrena, kao i za Aleka. Njezin otac opisuje je kao mladu devojku, željnu slobode i života, pa joj ne brani da to iskusi. Tako nalaže njihov način života, ali upozorava Aleka da mu upravo zato neće da bude verna. Slična je majci, koja je isto ostavila muža zbog drugoga, kojeg je poznavala tek dva dana. Prkosna je i suprotstavlja se Aleku otvoreno mu govoreći da ga ne voli, izazivajući ga na taj način, rasplamsavajući u njemu ljubomoru te je stoga on ubija.

Stari Ciganin je sušta suprotnost Aleku. Na njegovoj strani je iskustvo, a Aleko je mlad, brz, eksplozivan. Starac je predstavnik prostog ciganskog naroda: dug život u čergi, urođena krotkost, smirenost i blagost daju mu za pravo da savetuje. On savetuje zato što voli čoveka i želi da mu pomogne; ima razumevanja za Alekove nemire, ali nije u stanju da mu pomogne jer ovaj pomoć ne ume da prihvati. Starac je formiran kao ličnost u slobodnom društvu, pa poštuje slobodu svoje žene Mariule - kada ga napušta, ostaje miran, ne pomišlja na osvetu. Ali iz toga je ostala odbojnost prema ženama i uverenje da je ljubav kao šala. On prihvata Aleka, ne ograničava mu slobodu, ostavlja mu da bira čime će se baviti jer svako mora da radi i privređuje. Kada Alek ubije, a ubija mu kćerku, ne kažnjava ga, ali mu ukazuje da mu među Ciganima nije mesto jer nije sposoban da uživa pravu slobodu - sputava ga prethodno vaspitanje, stečene navike, formiran karakter. Starčeva presuda ima težinu sa tačke gledišta tabora - isključuje ga iz tabora i ostavlja samog na tlu crnom.

Psihološko slikanje - Psihološkoj analizi likova pesnik je posvetio punu pažnju i pokazao umeće u slikanju ljudskih strasti, duševnih doživljaja i moralnih lomova. Posebno je vredan postupak dočaravanja fizičkih (telesnih) manifesgacija psiholoških stanja. Lik glavnog junaka poeme, Aleka, psihološki je složen i u sebi protivrečan, pa je zato i najpogodniji za predočavanje psiholoških stanja. Njegov dolazak u ciganski tabor bio je dobrovoljan i izraz je nezadovoljstva sredinom u kojoj je ponikao i formirao se kao ličnost. Ali odvajanje od korena nije bilo jednostavno: u njemu se oštro sukobljavaju želje i mogućnosti - želi da pobegne od svoje suštine (plemić, intelektualac, čovek urbane sredine), ali u tome ne uspeva u potpunosti. Zato je u njemu stalna unutrašnja napetost, nestabilno duševno stanje. Sukob unutrašnjih protivrečnosti (izbora i otpora tom izboru) najsnažnije se manifestuje u košmarnim snovima:

Opustele ravnice duge

Setnim je okom mladić sreo.

I tajni uzrok svoje tuge

Sam sebi nije reći smeo.

S njim crnooka je Zemfira,

Slobodan sad je, ima mira,

Veselo sunce put mu meri

I u lepoti južnoj gori,

Pa što mu srce još treperi,

I kakva briga njega mori?

Al' vladale su strašne strasti

U ovoj burnoj, mračnoj duši!

Kako su divlje raspinjale,

Te izmučene, jadne grudi!

Da l' davno su, na dugo stale?

Probudiće se - strpljiv budi.

Tri situacije najbolje iredočavaju psihologiju junaka poeme, Aleka.

Alekova ljubomora je velika. On je potekao iz sredine u kojoj vlada vrtlog neverstva, mora, predrasuda pa zato Ne, ničemu što vidim, čujem, / Ni snu, ni laži reči slatke, / Čak ni tvom srcu ne verujem. Dok Zemfira peva pesmu Imam starog muža Aleko sluša glas i bledi. Kada se u noći probudi i ne nađe Zemfiru pored sebe, ljubomora je dostigla vrhunac: smena različitih osećanja - tuge, bola, mržnje - manifestuju se fizičkim promenama u organizmu: duša mu se skamenila, drhti, zanemeo je, obuzima ga strah, ostaje bez daha, u njemu se smenjuju vatre osećanja i jeza slutnje - Ledi se, gori, bezbroj puta. Kada ugleda beli grob pred sobom i pored njega dve prilike u tihom razgovoru Klecaju noge, jedva ide, / Kolena drhte, usne bride, / Predosećanje strašno mami. Kao da se sam sa sobom bori da ne ide dalje jer sluti nesreću i smrt one koju voli, ali ipak telo, kao nesvesno i bez njegove volje, ide napred - u njemu je otpor, ali i želja za osvetom.

Sedeo je na grobu a pored njega su tela onih koje je ubio. Još je u ruci nož, na njemu krv koju nije sprao, strašan je bio on u licu. Bio je skamenjen, nije primećivao okupljene Cigane, ni grob koji je iskopan. Tek kada je počela da pada zemlja u grob, Aleko se trgao, nemo se pognuo i srušio se na travu. Bol ga je slomio, izgubio je svu snagu, bacanje zemlje u grob vratilo ga je u stvarnost koja je surova.

Sada više nema direktnog opisivanja: tabor je nestao u stepi, dalje od tog mesta na kome je ostao Aleko, duboko ranjen i izgubljen. Kazivanje je simbolično: dok ždralovi odleću u "mesta mila"...

Pogođen smrtno kobnim zrnom,

Ostaje jedan na tlu crnom

Opustivši bez moći krila.

Došla je noć: pod šatorom tamnim

Uz oganj niko nije bdeo;

Niko pod ovom čergom sramnom

Do jutra nije oči sveo.

Ova simbolizacija ostavlja priču otvorenom za ljudsku maštu i dušu: neka one sagledaju kraj priče ako ga ima. Pesnik kao da ne voli da dovodi svoje junake do fizičkog kraja: i Aleko i Onjegin su gubitnici na društvenom planu, i jedan i drugi doživeli su emotivni slom jer su izgubili ljubav. Fizički kraj je u tim slučajevima sasvim sporedan.

__________________________________

Aleksandar Sergejevič Puškin - Cigani

Može se reći da je osnovna tema poeme Cigani želja glavnog junaka da pokuša da otkrije svoju sreću. Mada je vrlo diskutabilno da li je to osnovna tema. Postoje i tumačenja, po kojima je osnovna tema poeme Cigani viđenje slobode i sreće iz ugla glavnog junaka i to njegovo gledište kao običnog građanina i kao nekoga ko živi sa Ciganima.

Analiza dela Cigani pre svega treba da počne od definicije književne vrste kojoj ova lektira pripada. Naime, poema je lirsko – epska književna vrsta koja je nastala u doba romantizma, a njen začetnik je čuveni engleski pesnik Džordž Gordon Bajron. Poema je duža pesma čija se kompozicija zasniva na razvijanju fabule. Uz to poema je specifična po tome što sadrži elemente i epske i lirske poezije, zato i spada u lirsko – epski književni rod. Elementi epike su dužina poeme i razvijena kompozicija, dok su lirski elementi oličeni u čestim umetanjima pesnikovih ličnih raspoloženja, koji ponekad nemaju veze sa likovima o kojima se govori u delu, već sa trenutnim pesnikovim osećanjem i raspoloženjem.

Sada kada smo razjasnili karakteristike književne vrste kojoj lektira Cigani pripada može da počne analiza dela, od koje će umnogome zavisiti i vaša interpretacija, kao i sastav koji ćete pisati na ovu temu.

Puškin je ovo delo objavio 1827. godine, a smatra se da ga je napisao u periodu kada je bio progonjen na jug Rusije, da bi je završio dok je bio drugi put u izolaciji u selu svoje majke, 1824. godine. Analiza dela svakako počinje od njegove teme, koja je prvenstveno univerzalna, ali ono što ovu Puškinovu poemu svrstava u jedistveno književno delo jeste način na koji je on pristupio temi. Puškin je, naime u samo središte radnje stavio "plemenitog divljaka", to jest čoveka koji potiče iz građanske sredine, ali pokušavajući da pronađe svoju sreću odlučuje da živi drugačijim načinom života, za neke divljim, za neke nezamislivim, a sve da bi bio u dodiru sa priordom, nadajući se da će tako pronaći slobodu i ssreću za kojom traga. Na taj način Aleko, kao glavni junak ovog dela pokušava da uveri i sebe i druge da je moguće pronaći istinsku sreću živeći među Ciganima, jer:

San ko sloboda im je vedar
I spokojan pod nebom snenim. 

Svi junaci ove poeme sadrže osobine tipičnih takozvanih romantičarskih junaka. Svi oni žude da žive slobodnim životom, uključujući i glavnog junaka koji se odriče, da tako kažemo svog sveta, sveta u kom je rastao, a zarad zadovoljenja želje za slobodom i zarad potrage za srećom. U trenutku kada ugleda razapete šatore i njihova bezbrižna lica, Aleko ugleda mladu, lepu Ciganku po imenu Zemfira. Aleko i Zemfira doživljavaju takozvanu ljubav na prvi pogled i on, ponešen jakim osećanjima odlučuje da napusti svoj pređašnji život i da živi sa svojom izabranicom misleći:

Evo, misli, gde je moj spas,
evo gde je, možda, moja sreća,
ovde u naručju prirode, daleko od sveta, 

ovde kod ljudi koji nemaju civilizacije ni zakona!

Baš u toj sredini, Aleko se nada da će pronaći slobodu i sreću za kojom traga, a koju nije mogao da pronađe u društvu u kome je odrastao. Cigani, po njegovom viđenju žive iskonski slobodno, bez ikakvih opterećenja koje nameće savremeno društvo.

Nažalost ubrzo shvata koliko je bio u zabludi. Nakon dve godine velike ljubavi, njegova voljena Zemfira pronalazi sreću u naručju drugog čoveka. Tada glavni junak poeme "Cigani" biva stavljen na težak, životni ispit. Iz njega izlazi sve ono što je naučio u građanskom društvu, sve norme koje su postojale, a koje su usađene duboko u njegovo biće. Čitalac tada vidi da je Aleko, zapravo sebičan iako, naizgled teži za slobodom u svemu, pa i u ljubavi. Međutim, istina je da on teži za slobodom, ali nije spreman da tu slobodu da i drugom biću, biću koje voli. Svestan da ga je Zemfira prevarila on ubija i svoju, do juče voljenu ženu i njenog ljubavnika. Da zlo bude još veće, Cigani ga ne osuđuju, kao što bi ga osudilo građansko društvo iz koga je ponikao. Naprotiv, oni ga odbacuju i preziru, a Aleko je još prazniji i još nesrećniji nego što je bio kada je došao u njihov svet.

Na kraju, on se ubija, dokazujući tim činom da, kako kaže Puškin "kobne strasti" vladaju i među Ciganima, kao i među običnim građanskim svetom. A poema "Cigani" završava stihovima:

Ali, čak i među vama, jadni sinovi prirode, ne postoji sreća.
Mučni snovi žive ispod vaših jadnih šatora. 

Analiza ovog Puškinov dela pokazuje da je on, kao i u "Evgeniju Onjeginu" postavio značajna pitanja, takozvana univerzalna pitanja, Neka od njih su i: da li je moguće pronaći istinsku sreću, da li je moguće dostići ideal slobode u ljubavi, ali i ono najvažnije: da li je i kako moguće rešiti situaciju kada u ljubavi između dvoje ljudi dođe do promene ili nestanka osećanja sa bilo koje strane. U ovom slučaju, Aleko je pokazao da je taj vid konflikta nerešiv, to jest on ga je "rešio" na najsuroviji mogući način, tako što je presudio svojoj izabranici, dozvolivši svojoj sebičnosti da ispliva na površinu i uguši sve ono dobro i plemenito u njemu. Sa druge strane su osećanja njegove izabranice, koja su vremenom nestala i njena krv je uzavrela u naručju drugog čoveka. Tada je Alekova sebičnost isplivala na površinu, a za to nije potrebna nikakva analiza, jer se jasno vidi da je on želeo slobodu u ljubavi, ali samo ličnu slobodu. A Zemfiru je želeo bukvalno da ima samo za sebe.

Neki vid opravdanja za Zemfirin postupak se može pronaći u njenom životu, ali to ne mora biti i vaša interpretacija ovog dela. Jer kao što i za Tolstojevu junakinju, Anu Karenjinu neki imaju opravdanje, a neki je osuđuju, tako i za Zemfirin postupak možete naći opravdanje, naravno ako želite. Tu opet dolazimo do toga da je najbitnija vaša analiza i interpretacija nekog dela, to jest da li imate razumevanja za postupke ovih junakinja ili ne.

Naime, Zemfiru je, takođe majka napustila kada je bila mala. Ona je celog života patila zbog nedostatka majčine ljubavi. A Zemfirina majka, Mariula nije bila zahvalna za muževljevu ljubav, već je napustila i njega i Zemfiru. Prema mišljenju glavnog junaka poeme "Cigani" Mariula je trebalo da ostane pored svog muža i deteta, bez obzira što više nije osećala onu istu ljubav, gde se već vidi njegova sebičnost. Pored sebičnosti, moglo bi se reći da se tu vidi i Alekova dvoličnost. Jer on, sa jedne strane zamera građanskom društvu iz koga je potekao što se na neki način stide ljubavi i što su licemerni, dok sa druge strane on, praktično zahteva od svoje žene da bude licemerna, jer smatra da treba da ostane uz njega i kada više ne oseća ništa prema njemu. Time je čitalac malo i zbunjen, jer analiza dela "Cigani" i Alekovog postupka jasno pokazuje da on shvata ljubav upravo kako je shvataju pripadnici građanskog sveta iz koga je pobegao, a zapravo govori da je protiv toga. Napominjem još jednom da je vrlo bitna vaša, lična interpretacija ovog dela, a analiza će vam svakako pomoći da što bolje uradite sastav sa temom poeme "Cigani", Aleksandra Sergejeviča Puškina.

Pored mnogih univerzalnih tema, to jest pitanja koja je Puškin postavio u svom delu, poema "Cigani" donekle traga za odgovorom na pitanje kakva je zapravo ta, naizgled slobodna ljubav kakva se odigrava u taboru Cigana. Možda će zvučati čudno i pomalo surovo, tek ta vrsta ljubavi je zapravo prilično plitka i površna, te zasnovana samo na trenutnom zanosu bez stvarne dubine, koja prati istinsku ljubav. Zemfirina majka, Mariula je živela sa mužem godinu dana, da bi čim je pronašla novog ljubavnika, zaboravila i muža i dete i pobegla sa ljubavnikom. Gotovo ista priča se događa sa njenom ćerkom, koja nakon dve godine "velike" ljubavi sa Alekom shvata da njena osećanja više nisu ista, te pronalazi novog ljubavnika. Iz svih ovih postupaka se može zaključiti da ljubav kakvoj romantičari teže, nije moguća čak ni ako se promeni način života i ukorenjene navike, sve dok se ne razvije dublja, duhovna veza između dvoje ljudi koji se vole. A tada više nije bitno da li žive slobodno, kao što žive Cigani ili, pak rukovodeći se brojnim društvenim normama, koje nameće građansko društvo.

Puškin i njegovo stvaralaštvo se mogu posmatrati i iz drugog ugla. Iako je analiza koju ste pročitali, da tako kažem uobičajena, postoji i drugačije tumačenje njegove poeme "Cigani". Tako je, recimo interpretacija čuvenog književnog kritičara, takođe poreklom Rusa bila potpuno suprotna od uobičajenih analiza. Bjelinski je, naime smatrao da je Puškin u svojoj poemi "Cigani" zapravo u liku Aleka oživeo ljude koji vole da se hvale i koji govore suprotno od onoga što čine. Dok je u liku starog Ciganina predstavio ljude, koji se ponašaju sasvim suprotno njima i koji poštuju ono što govore i drže se toga.

Poema Cigani opisuje Aleka, kao glavnog junaka i njegovu razočaranost društvom u kome je odrastao. Želeći da pobegne od svega, Aleko luta stepom kada ugleda ciganske šatore. Ubrzo vidi i prelepu ciganku, po imenu Zemfira u koju se odmah zaljubljuje. Oni se na početku jako vole, barem tako izgleda.

Aleko saznaje da je njena majka, kada je Zemfira imala samo godinu dana, otišla sa drugim čovekom i ostavila i nju i njenog oca. Aleko smatra da to nije u redu i da je trebalo da poštuje muža koji ju je voleo, iako ona više nije osećala toliku ljubav prema njemu.

Vrlo brzo i on počinje da sumnja da ga Zemfira vara, a u to se i uverava kada je zatekne sa ljubavnikom. Tada Aleko, ne razmišljajući ubija i Zemfiru i njenog ljubavnika, reagujući krajnje instinktivno. Nakon toga ga Cigani ne kažnjavaju, barem ne onako kako bi ga kaznili da je isto uradio u društvu u kome je odrastao. Oni ga jednostavno odbacuju i preziru, navodeći ga na taj način da prezre samog sebe, što se i događa. Aleko se preispituje i naravno kaje, shvatajući da je nesrećan i izuzetno usamljen. Sve to dovodi to toga da i Aleko ode sa ovog sveta, oduzevši sebi život.

Poruka dela Cigani je izuzetno dubokomisaona i kao takva nosi veliki broj poruka. Međutim, tu je presudna interpretacija dela, to jest vaš doživljaj dela. Mogu vam reći da je za mene poruka ovog dela da čovek nigde ne može pronaći svoj mir i sreću ukoliko ih ne nosi u sebi.

__________________________________

Aleksandar Sergejevič Puškin - Cigani

Junaci poeme nose tipične crte romantičarskih junaka. Svi su privrženici ideala slobodnog života. Glavni junak Aleko je u sukobu sa civilizovanom sredinom iz koje potiče i iz koje među Cigane dolazi.

Tipičnog romantičarskog junaka, koji je u psihološkom sukobu sa civilizovanim društvom, Puškin dovodi u sredinu koja maksimalno ostvaruje princip romantičarske slobode, kako na planu odnosa u društvu, tako i u domenu prijateljstva i ljubavi. Međutim, upravo u tako idealnim uslovima romatičarski zamišljen junak Aleko pada na ispitu koji mu priređuje život.

Aleko, u razgovoru sa starim Ciganinom, u svoje shvatanje ljubavi uključuje zahtjev da Mariula, iz zahvalnosti što je muž voli, mora da ostane kraj njega i onda kad se u njoj ljubav prema njemu ugasila. A to je već zahtjev koji, kao moralni princip, nameće normu ponašanja za čije ostvarenje je neophodno ograničenje slobode jednog od učesnika u ljubavi. Kad je već to tako, postavlja se pitanje: s kojim onda pravom Aleko zamjera svojim sugrađanima iz civilizovanog svijeta zbog toga što se "stide ljubavi"; s kojim ptravom istupa protiv licemjerja tamošnjeg svijeta kad i sam od žene koju voli zahtijeva da bude licemjerna? Ako je Aleko zaista protiv zakona civilizovanog društva koji otuđuju čovjeka od prirode, zašto onda u svoje shvatanje ljubavi uključuje i pravo da kažnjava ženu što ne ostaje uz njega kad je prestala da ga voli?

Alekovo shvatanje ljubavi, dakle, zasnovano je, u suštini, na pravilima svojine koji vladaju u svijetu protiv koga on načelno ustaje.

Mariula je otišla ostavivši đevojčicu kojoj nije moglo biti više od godinu dana. Puškin i direktno (u sjećanju starog Ciganina) govori o plaču napuštenog đeteta. Zemfira je, bez trunke svoje krivice, rasla bez majke, pa nije teško shvatiti da zbog toga svakako nije mogla biti srećna.

Najzad, i Zemfira je, bacivši se u narućje mladog Ciganina, takođe bila na putu da napušti i ostavi u kolijevci svoje i Alekovo dijete. Dakle, i da se čovjek civilizacije nije umiješao sa zakonima koje je donio iz svog svijeta, njegovo i Zemfirino dijete bilo bi lišeno majke.

Ako je nekoliko decenija kasnije na patnji đece Dostojevski mjerio pravednost božijeg svijeta i Lav Tolstoj postupak Ane Karenjine procjenjivao nesrećom koju je ona donijela svojoj đeci – nije li, eto, i Aleksandar Puškin, posluživši se upravo tim postupkom još sredinom dvadesetih godina XIX vijeka, pokazao da je dotle ustaljena slika bliskog prirodi egzotičnog necivilizovanog svijeta, toliko isticanog u romantizmu kao ideal – zapravo idealizovana i netačna!

Stvarnim značenjem onoga što je naslikano u Ciganima Puškin je, posredno, postavio još jedno značajno pitanje i nagovijestio odgovor na njega: na šta se svodi ta slobodna ljubav u svijetu ciganskog tabora?

Mariula je provela sa svojim mužem samo jednu godinu, da bi, pošto je drugi ciganski tabor kraj njenog bio ulogoren svega dva dana – otišla sa drugim čovjekom. Zemfira je sa Alekom provela samo dvije godine, da bi onda zaključila kako joj je njegova ljubav dosadila ("Ta strast me više ne veseli / Slobodu hoću, neću s njime..."), da bi odmah našla mlađeg vatrenijeg ljubavnika, u čijem će se zagrljaju smijati sijedoj kosi svoga muža. Dakle, ta slobodna ljubav, koja bljesne za trenutak da bi se, kao zvijezda padalica, još brže ugasila, zaboravljajući u tami svoje najljepše plodove, đecu, ipak se svodi samo na površan zanos, u njoj vlada samo erotika, u njoj je gotovo potpuno zapostavljena duhovna veza između muškarca i žene. To znači da ni sa stanovišta romantičara, koji u ljubavi uvijek insistiraju baš na duhovnoj vezi, bjekstvo u prirodu ne može biti zadovoljavajuće rješenje.

Puškinova poema Cigani se može protumačiti i onako kako je to učinio najveći ruski književni kritičar Bjelinski. On je smatrao da je Puškin u svojoj poemi pisao o brbljivim hvalisavcima čiji postupci nijesu u skladu sa onim šta govore i da je predstavniku takvih ljudi, Aleku, pjesnik suprotstavio starog Ciganina, koji ima unutrašnje snage da svoje proklamovane principe i sprovodi na djelu.

Međutim, Aleko se, sa Dostojevskim, može shvatiti i kao onaj ukleti ruski intelektualac, vječiti putnik po svojoj zemlji koji se, u svom stalnom nezadovoljstvu, niđe ne zadržava i niđe ne nalazi put ka sreći. Jer, i Aleko, i Zemfira, i stari Ciganin, i Mariula – svi su oni u Puškinovoj poemi naslikani, takođe, kao ljudi koji čine ono što su vjekovima činili i njihovi preci, što do današnjih dana čine njihovi potomci – traže sreću u ljubavi.

U ljudskoj potrazi za srećom, unesrećen je, osim Aleka, i stari Ciganin. Zemfira, koja je zbog sreće svoje majke, ostala bez majčine ljubavi, tražeći sopstvenu sreću u ljubavi sa mladim Ciganinom – gubi i život. Mariula i njen ljubavnik su otišli.

Tako Puškinova poema izrasta u veoma upečatljivo poetsko djelo koje govori o vječitom čovjekovom traganju za ljudskom srećom. Konkretizacija te opšteljudske, te univerzalne teme, razumije se, nosi pečat vremena u kojem je nastala. Jedan od takvih tragova svakako je razmišljanje o rješenjima koja je nudio onda aktuelni romantizam. Lična kriza, pak, koju je Puškin tih godina doživljavao (poemu je započeo u svom progonstvu na jugu Rusije, a završio je na sjeveru, u izolaciji sela Mihajlovsko) uslovila je i opšti pesimistički ton sa završnom konstatacijom iz Epiloga Cigana da ljudske sreće nema niđe, da svuda vladaju "kobne strasti" i da čovjek od svoje sudbine ne može niđe da se skloni.

Mora se, međutim, reći da je Puškin u Ciganima postavio neka izuzetno značajna filozofska pitanja koja važe za sva vremena: ne samo pitanje moralne strane apsolutne čovjekove slobode u ljubavi, nego i pitanje kako je moguće razriješiti bez nasilja (bez zločina) protivurječnosti slobodne ljubavi (koja je izraz stihije ličnih osjećanja i želja dvaju različitih ljudskih bića), kad u jednom od zaljubljenih dođe do promjene osjećanja? Da li je rješenje u psihologiji čovjekovog mirenja sa sudbinom, koje, u suštini zastupa stari Ciganin?

Poema (lirsko epska vrsta)

Tema - raličito vidjenje slobode iz ugla Aleka gradjanina i ugla cigana.

Glavni junaci su Aleko, Zemfira i stari ciganin.

Lik Aleka

Aleko je predstavnik gradjanskog sveta koji pokušava da za sebe pronadje cilj i svrhu života. On ne uspeva iako želi da se prilagodi novom načinu života i ciganima, jer ga u tome sprečava vlastiti mentalitet. Navike i sve naučeno u gradskoj sredini.

Na početku odlomka prikazano je Alekovo unutrašnje stanje kada e budi mučen ljubomorom i slutnjama o neverstvu svoje drage u mračnoj i jezivoj noći u njemu se istovremeno i ledi i gori.

U poemi Cigani postoji i jedna dramska scena, razgovor dvoje ljubavnika na groblju. Aleko nije okoreli zločinac, već tako postupa iz nepromišljenosti, u afektu. Dokaz za to jeste i njegovo kajanje nakon svega. Stari ciganin govori Aleku da je uzrok nesporazuma u njegovoj sebičnosti i neprilagodjenosti. On slobodu želi samo za sebe. Za Aleka sledi i kazna, ali ne ona koju bi dobio u gradjanskom svetu, već je dobio prezir i odbacivanje i svest o sebi samome. Na kraju je on još usamljeniji i prazniji nego na početku.

__________________

CIGANI

Ciganski tabor spor i šuman
Po Besarabiji se seli.
Kod reke su, kraj starog druma
Uboge čerge razapeli.
San ko sloboda im je vedar
I spokojan pod nebom snenim.
Pod arnjem poluzastrvenim
Kraj točkova se oganj štedar
Svetluca. .. Obed svud se sprema,
U ravnom polju konji pasu,
Za šatorom na svome tasu
Nevezan medved mirno drema.

Celom se stepom živost rasu:
Posluju mirni poslenici
Pred novi put do bliskih stepa;
Čuju se pesme, deca, krici,
I s nakovanja putnih klepa.
No neće moći da se opre
Tabor spokojstvu noći sane;
Sad samo još u stepu dopre
Kad konj zanjišti, pas kad lane.

Zgasnule vatre, mirno sve je,
Samo s visine neba plava
Svetlošću svojom mesec veje
I tihi logor ozarava.
Starac pod jednom čergom starom
Pred ugljevljem još budan leži;
Greje ga vatra zadnjom jarom,
A pogled mu u stepu beži
Zaogrnutu noćnom parom.

Njegove mlade kćeri nema;
Svikla divljini i slobodi
Po pustoj stepi sama hodi...
Da, doći će .. . Al' noć se sprema
I ubrzo će mesec mladi
Iz oblaka izaći bledog .. .
Zemfire nema .. . vetar hladi
Ubogi obed starca sedog.

No evo je. Sakriven senom
Za njom se žurno mladić stvori
Nepoznat sasvim ocu njenom.
Evo me, oče, ona zbori,
Dovodim gosta, nisam sama;
U stepi me je putnik sreo;
Na noćište ga pozvah k nama;
Da bude čergar, on bi hteo.

Zakon mu preti. Biću s njime,
Brigu o njemu ti povedi.
Aleko mu je, oče, ime,
I svud je gotov da me sledi.

STARAC

Pristajem. Čerge nek ti pruže
Do jutra zaklon: tu počini,
Ili poživi s nama duže;
Šta hočeš, stranče, to i čini.
S tobom ću krov i hleb da delim.
Sa sudbinom se našom srodi;
Sa skitnjom, s bedom u slobodi,
I sutra ćemo putem belim
Krenuti skupa čim zarudi.
Ti radi što se tebi svidi;
Kuj željezo, il' pevač budi,
Il' s medvedom u sela idi...

ALEKO

Ja ostajem.

ZEMFIRA

O, moj će biti;
Od mene niko ga ne goni.
Al' polja su već sva u tami;
Sad će i mesec da se skloni,
I nehotice san me mami...
Već dan. Kraj čerge starac hudi
Luta i kćer i gosta zove:
»Zemfira, ustaj, jutro rudi!
Ostavi, stranče, svoje snove!

Sa ložnice se treba dići,
Na put nam, deco, valja ići.
Sa svih se strana žure ljudi;
Svijaju čerge, svud se vide,
Sve je tu spremno već da ide,
I sve odjednom krenulo se:
Magarci korpe s decom nose,
Muževi, braća, žene, kćeri,
I star i mlad na put se tiska;
Ciganske pesme, buka, piska,
Zvek okova i urlik zveri
Nestrpljivo što lanac trese;
Šarene prnje i zavese,
Starci i deca naga stasa,
Zavijanje i lavež pasa,
Škripanje kola sa gajdašem -
Sve je to bedno, divlje, ružno,
No sve je živo, nikad tužno,
Tuđe mekuštvu tromom našem,
Tuđe životu praznom onom
Ko ropska pesma monotonom.

Opustele ravnice duge
Setnim je okom mladić sreo.
I tajni uzrok svoje tuge
Sam sebi nije reći smeo.
S njim crnooka je Zemfira,
Slobodan sad je, ima mira,
Veselo sunce put mu meri
I u lepoti južnoj gori,
Pa što mu srce još treperi,
I kakva briga njega mori?

Ptičica pod plavim svodom
Ne zna brigu, ne zna trud;
Drug je ona sa slobodom,
Ona gnezdo gradi svud.
Celu noć na grani snuje,
Kada zore dođe čas,
Ona zov sa neba čuje,
Prene se i pušta glas.

Proleće sa svom lepotom
Tada smeni leta dan,
Pozna jesen nosi potom
Magle, bure, snežni prah.
Ljudima je tad sve gore;
Ptičica u časak taj
Odleće za sinje more,
Traži drugi, topli kraj.
Ko ptica i u letu zvezda,
On, izgnanik što večno luta,
Bez navika, bez svoga gnezda,
Nikada nije našo puta.

Svuda mu beše drum i stan
I mir za san u svakom polju;
I svakog jutra nov je dan
Prepuštao na božju volju.
Svetlost daleke slave često
U njemu budila je želje;
Često su raskoš i veselje
U tom životu našli mesto.
Mada se grom sa strašnim treskom
Prolamao nad ovom glavom,
San mu ne beše mučen stravom,
Nit beše strašen munje bleskom,
I nisu mogle sve tegobe
I život s borbom uvek novom
Da unište u srcu ovom
Spokojstvo čisto i bez zlobe.

Nikad se nije dao vlasti
Sudbine slepe što sve ruši,
Al' vladale su strašne strasti
U ovoj burnoj, mračnoj duši!
Kako su divlje raspinjale
Te izmučene, jadne grudi!
Da l' davno su, na dugo stale?
Probudiće se - strpljiv budi.

ZEMFIRA

Kaži, Aleko, zar ne žališ
Za onim, s čim te prošlost spaja?

ALEKO

A šta je to?

ZEMFIRA

O, ti se šališ;
Gradovi, ljudi tvoga kraja.

ALEKO

Za čim da žalim? Kad bi znala,
O, kad bi mogla zamisliti
Koliko tamo ima zala;
Slobode tamo ne sme biti;
Ljudi su večno svi unutra;
Zagušljiv grad ih stalno steže;
Ne poznaju svežinu jutra,
Proleće za njih nije sveže,
Trguju voljom, misli gone,
Stide se kada stvarno vole,
Pred idolima glave klone,
Za novac i za lance mole.
Šta ja napustih? - Vrtlog čudni
Neverstva, mora, predrasuda,
Kovitlac gradski nerasudni
I blistavu sramotu svuda.

ZEMFIRA

Al' tu veselja bučnog ima,
Kuće su divne, pune tajni,
Prostirke šarene u njima,
A ženski ukrasi su sjajni.

ALEKO

Sve su to samo prazne stvari;
Bez ljubavi veselja nema.
A žene... od njih više čari
Ti imaš i bez skupih sprema,
Bez dragog kamenja što blista.

Ostani uvek takva ista!
Ja takvu hoću da te imam
I samo jedno sada želim:
Ljubav, izgnanje koje primam,
I život s tobom svoj da delim.

STARAC

Ti voliš nas, iako niko
Bogatog ko ti nije roda.
No nije ugodna sloboda
Onom ko je na raskoš sviko.
Mi čuvamo predanje jedno:
Prognan je k nama ko zna kad
Stanovnik Juga, biće bedno ...
Znao sam pre, no ne znam sad
Njegovo ime pažnje vredno.

Po godinama beše star,
No mlad i krepak još u duši;
Imo je pesme divan dar
I glas ko voda kad se ruši.
Zavolesmo mu krotku ćud;
Kraj Dunava je dane duge
Provodio nezlobiv, hud,
Opčinjujuči pesmom druge.

Ko dete stidljiv, slab i mek,
I nevičan životu beše;
Čergari su mu celi vek
Lovili ribu da ga teše,
A kad bi vihor digo glas
I stegao se led nad rekom,
Odevali su kožom mekom
Svetoga starca slabi stas.

No on se nikad nije sviko
Na tegobe života tog;
Bio je bled i slab ko niko,
Govorio je: mene bog
To kažnjava za grehe moje.

Spasenje stalno čekao je,
Tumarao niz Dunav s tugom,
Oplakujući tu svoj jad,
I ronio je suze dugo
Pri pomisli na rodni grad.

Zaveštao je umirući
Da ga prenesu natrag, kući,
Da počinu na Jugu svom,
U miru najzad, i u pošti,
Mučene ovim tuđim tlom
Njegove hude, tužne mošti.

ALEKO

O, Rime, eto dece tvoje!
I ti si, grade, svetu glava!
Pevaču nežne strasti svoje,
Božanski pevce — šta je slava?
Pohvala kada grob te zatre,
Tvoj zvuk što sin od oca prima,
Ili u senci bedne šatre,
Ciganska priča puna dima?
Dve godine su prošle nove;
Ko pre se Cigani još sele
I gostoljublje, mir i snove
Nalaze svuda gde zažele.

Od gradskih okova daleko,
Ko oni uvek u slobodi,
Bez briga, žaljenja, Aleko
Nov, skitalački život vodi.
Isti je on, s njim isti ljudi,
U tom ga društvu već toliko
Ne podseća na prošlost ništa.
Na ciganski je život sviko,
I voli njina prenoćišta,
Lenjost i zvučni jezik hudi.
Odrođen medved, s njim što luta,
Njegove šatre gost je česti.

Po selima duž stepskog puta
U Moldaviji ćeš ga sresti
Gde s mumlanjem i igrom prođe,
Ili kraj kuća lanac glođe.
Stežuči putni štap u pesti
Starac u bubanj katkad lupi,
Sa pesmom vodi zver Aleko,
Zemfira selom novac kupi,
Ponešto uvek da poneko.

Nastane noć i tad sve troje
Uzvare zrno nežnjeveno.
Za starcem tad se uspokoje;
U čergi tiho je i sneno.
Prolećno sunce starcu zgreva
Krv što se već pomalo ledi;
Nad kolevkom Zemfira peva,
Aleko sluša glas i bledi.

ZEMFIRA

Imam starog muža,
Može da me reže;
Ne bojim se njega
Ni kad ognjem žeže.
Prezirem i mrzim
I njegovo ime,
Ja drugoga volim,
Umirem za njime.

ALEKO

Dosađuješ mi. Ćuti malo.
Ne volim divlje pesme tvoje.

ZEMFIRA

Ne voliš? Zar je meni stalo?
Za zadovoljstvo pevam svoje.
Stari, gadni mužu,
Možeš me i seći
Nećeš znati ko je,
Reči neću reći.
Mlađi je od vesne,
Strašniji od leta,
I voli me više
Od celoga sveta.
Ljubila sam njega
Ja u noćnoj rosi,
Smejala se s njime
Tvojoj sedoj kosi!

ALEKO

Zemfira, sad je dosta, ćuti!

ZEMFIRA

Sad shvataš da o drugom snevam!

ALEKO

Zemfira!

ZEMFIRA

Slobodno se ljuti!
0 tebi ja to pesmu pevam.
(Odlazi i peva: Imam starog muža itd.)

STARAC

Sećam se dobro: pesmu tu je
Spevao svet u daljnom kraju;
Već odavno se ona čuje;
I njom se ljudi zabavljaju...
U divljim stepama Kagula
Nekad je nju u tami šatre
Pevala moja Mariula
Uspavljuju'i kćer kraj vatre.

U umu mom ko senke snova
Mrače se prošli dani moji
Al' će do kraja pesma ova
U mojoj svesti da postoji.
Tišina. Noć je. Izdaleka
Ko ukras nebom mesec Mudi.

Zemfira tiho starca budi:
Strah me je, oče, od Aleka!
Slušaj ga, ima strašne snove:
On jeca, uzdiše i zove.

STARAC

Ne dotiči ga, mirna budi.
Čuo sam kako kažu ljudi
Da sad, u ovom času tamnom
Usnulom nosi strašnu moru
Domaći duh. No on pred zoru
Odlazi nekud. Sedi sa mnom.

ZEMFIRA

On, oče, šapuće: Zemfira!

STARAC

Da, i u snu on tebe želi;
Bez tebe njemu nema mira.

ZEMFIRA

Ta strast me više ne veseli,
Slobodu hoću, neću s njime...
I već sam... Čuješ? tiše, tiše!
On izgovara drugo ime.

STARAC

A čije?

ZEMFIRA

Čuješ? Sad sve više
Škrguče, rida... Strašni snovi.
Probudiću ga.

STARAC

Ne, ne zovi. Ne goni noćnog duha: đavo
Sam ode; trud je uzaludan...

ZEMFIRA

Diže se, zove... sad je budan!
Ja idem k njemu. - Spavaj. Zdravo.

ALEKO

Gde si to bila?

ZEMFIRA

S ocem svojim.
Neki je duh u tebi bio
I mučio te. Ja se bojim
I strašno si me uplašio . . .
U snu si jecao, Aleko,
I zvao...

ALEKO

Stalno mi se snilo
Ko da je među nama neko...
To viđenje je strašno bilo.

ZEMFIRA

Ne veruj snima; to su gatke.

ALEKO

Ne, ničemu što vidim, čujem,
Ni snu, ni laži reči slatke,
Čak ni tvom srcu ne verujem.

STARAC

Kaži što uzdišeš toliko?
Ovde su divni nebo, stepe,
I ničim nije sputan niko;
Slobodni ljudi, žene lepe.
Ne tuguj. Škodi. Sta te boli?

ALEKO

Ah, oče; ona me ne voli!

STARAC

Ne tuguj, ona je još dete.
Ne vredi. Malo se razgali:
Ti voliš mučno, s puno sete,
A žensko srce ko u šali.
Gledaj, na tom dalekom svodu
Carica neba se veseli;
Svoj prirodi u svome hodu
Od svoga sjaja ona deli.
U oblak tu se zagledala,
I raskošnu mu svetlost šalje,
A sad je već pred drugim stala
I uskoro če poći dalje.
Ko da joj nađe pristanište,
Ko da je spreči da ne bludi,
Mladome srcu ko da ište:
Ne menjaj se i verno budi?
Ne tuguj.

ALEKO

Kakva je pre bila!
Kako je nežno iznad mene
U divljem miru noći snene
Često po cele čase bdila,
I često me je razgovorom
II' poljupcima punim slasti,
Vedrine puna kao dete,
Spasavala od kobne vlasti
Turobnih misli punih sete.
A sad se mirim s groznom morom:
U njoj za mene nema strasti!

STARAC

Slušaj me sad, ispričaću ti
0 mom životu povest pravu;
Zbilo se ovo, što češ čuti,
Davno, u vreme kad Dunavu
Još nisu pretili Moskovi.. .
(Moj duh u prošlost s bolom plovi)
Tad strepeli smo od sultana,
A Budžakom je paša vlado
S visokih kula Akermana.
Bio sam mlad, i srce mlado
Od radosti je silne vrilo;
A kosa mi je bila vrana,
Nijedne sede nije bilo.
Lepotice sam mnoge znao;
Al' najlepša je jedna bila,
Ko sunce me je zasenila,
I najzad sam je svojom zvao.

Brzo je prošla moja mladost
Ko pale zvezde svetlost kratka,
No ljubavna je moja radost
Još brže prošla bez povratka;
Godinu jednu Mariula
Beše u mom životu bednom.

Kraj kagulskih smo voda jednom
Tud tabor sreli. Vest se čula
Da ti čergari strani hoće
Kraj nas, u šumi da zanoće.
Čerge su svoje razapeli
I kraj nas noći dve proveli,
Pa otišli sa toga mesta.
I ostavivši kćer sa grudi,
I Mariula s njima nesta.
Počivam mirno; zora rudi...
Budim se, ali pored mene
Odavno nema moje žene;
Zovem i tražim... ne, ni glasa...
Zaplakala se Zemfira
I ja nad njome... Od tog časa
Namrznuh žene, nemam mira,
I lice slično njenom licu
Moj pogled više nije sreo,
I usamljenu dokolicu
Da delim nisam ni s kim hteo.

ALEKO

A što se nisi u tom trenu
U poteru za njome dao
I grabljivca i bednu ženu
Kindžalom svojim isekao?

STARAC

Ko ptica slobodna je mladost.
Ko može ljubav još da sputa?
Svakom se redom daje radost,
Ne biva ništa po dva puta.

ALEKO

Ja nisam takav. Drage volje
Ne ustupam ja svoja prava.
Osvetiti se, to je bolje.
Svog dušmanina kako spava
Kada bih našo pored mora,
U talase bih svog zlotvora
Nezaštićenog odgurnuo...
I probudenog od užasa
Sa smehom bih ga ispratio
I dugo bi mi sladak bio
Zvuk toga pada i tog glasa,
Dogod bi se i odjek čuo!

MLADI CIGANIN

Poljubi me.

ZEMFIRA

Ne, ne smem više!
Vreme je! Muž je ljut i zao...

MLADI CIGANIN

Ni zbogom još ti nisam dao...

ZEMFIRA

Idi, dok nije došo... Tiše!

MLADI CIGANIN

Sastanak kad je?

ZEMFIRA

Ove noći.
Za humkom, tamo, znaš, pred grobom.

MLADI CIGANIN

Obmanjuješ me, nećeš doći!

ZEMFIRA

Evo ga, beži! Biću s tobom!
Aleko spava. Teško grudi
Pritiska strašan prizor jedan.
Sa krikom se u tami budi.
Ljubomori još uvek predan,

Ruku pruža u mrak Aleko...

Ali Zemfira je daleko.
Pokrivač hladni samo tu je.
I skamenila mu se duša;
Uzdrhtao se diže, sluša,
Al' više nema šta da čuje.
Tišina... Nem je već od straha.
Ledi se, gori, bezbroj puta,
Iz čerge izlazi bez daha,
Kraj tihih kola strašan luta.
Svud vlada muk; i polja neme;
Po nebu tiho magle jezde,
Neobično i mračno vreme,
Tek varljivo trepere zvezde,
I sjajni trag u rosi samo
Što nekud u daljinu hodi.
Aleko nemo ide tamo
Kud zloslutna ga staža vodi.
Na kraju puta najzad vide:
Beli se grob pred njim u tami.
Klecaju noge, jedva ide,
Kolena drhte, usne bride,
Predosećanje strašno mami.
Ide... najednom - da li snuje?
Dve senke vidi on pred sobom
I sasvim blizu šapat čuje
Nad oskrnavljenim grobom.

I GLAS

Vreme je...

II GLAS

Čekaj...

I GLAS

Moram, mili...

II GLAS

Ne, ne, još malo, bar dok svane!

I GLAS

Ne, već smo dugo ovde bili.

II GLAS

Kad poljubiš me, dah mi stane...

I GLAS

Uništavaš me... muž je čudan.

II GLAS

Još časak...

I GLAS

Ako se bez žene probudi sada?

ALEKO

Već sam budan. Ne žurite se!
Kud bez mene?
Biće vam dobro tu, kraj groba!

ZEMFIRA

Ah, beži!

ALEKO

Neće on daleko;
Pričekaj! Kud češ u to doba? Lezi!
(Udara ga nožem.)

MLADI CIGANIN

Ja umirem...

ZEMFIRA

Aleko!
Ne, ubićeš ga! Ne sa time!
Pogledaj, sav si već u krvi!
Šta činiš to?

ALEKO

Ja nisam prvi:
Sad uživaj ko pre sa njime.

ZEMFIRA

Ne, dosta, više se ne bojim!
I neću ništa da te molim:
Nad zločinom te kunem tvojim!

ALEKO

Umri! (Ubija je.)

ZEMFIRA

Ja umirem i volim.

Danicom zaren dan je sjao.
Na jednom grobu je Aleko
U krvi, koju nije sprao,
Sedeo s nožem. Nedaleko
Pred njim su bila mrtva tela.
Strašan je bio on u licu;
Ciganski tabor uz ubicu
Uznemireno već se zbio.
Iskopan jedan grob je bio,
I žene su još, pre opela
Celivale u oči mrtve...
Ne obzirući se na druge,
Bez reči, skamenjen od tuge,
Posmatrao je starac žrtve.
Digli su mladi par i skupa
Položili u zemlju krilo:
Sahranili su trup do trupa
I pred Alekom to je bilo...
A kada zatim zemlju neko
U hladni grob da baca poče,
Nemo se pognuo Aleko
I srušio na travu s ploče...
Starac je prišo tad i reko:
»Čoveče gordi, idi sada!
Kod nas vaš zakon ne postoji,
Od njega niko tu ne strada,
Šta će nam krv i jadi tvoji?
Ne kažnjavamo smrću ljude.
Ali s ubicom ko da bude?
Ne pristaje naš udes tebi,
Slobodu hoćeš samo sebi,
Od glasa tvog se kosa ježi;
Svi mi smo krotki, dobri ljudi,
Svirep i zao ti si. Beži!
Zbogom. I mir sa tobom budi.

On reče to - i tabor nesta
U stepi, dalje od tog mesta
Izbravši opet put na volju...
I sad su sama kola jedna
S ubogim platnom, čerga bedna,
Još stajala u kobnom polju.
Tako, pre no što zima stigne,
Poneki put u jutro tmurno,
Kada se s polja s krikom digne
Ždralova poznih jato žurno
I odleće u mesta mila -
Pogođen smrtno kobnim zrnom,
Ostaje jedan na tlu crnom
Opustivši bez moći krila.
Došla je noć: pod šatrom tamnom
Uz oganj niko nije bdeo;
Niko pod ovom čergom sramnom
Do jutra nije oči sveo.

EPILOG

Čarobnom snagom zvučnog sklada
U magli mojih uspomena
Oživljuje za scenom scena
Iz dana radosti i jada.
U kraju gde je mir sve ređe,
A ratni metež češče bio,
Tu, neprestupne gde je međe
Stambolu Rus obeležio,
Gde stari orao s dve glave
Još iznad prošle šumi slave,
Sreo sam idući kroz stepu,
Nad granicama drevnih hordi
Cigana mirnih tabor gordi -
Smerne slobode decu slepu.
Za njinim lenjim karavanom
Po pustinji ja lutah često;
Nasićen njinom prostom hranom,
Uz njihov oganj nađoh mesto.
Srećan kad bi se putem čule
Pesama njinih vedre rime,
Dugo sam drage Mariule
Ponavljao u sebi ime.
Al' malo sreće i tu ima,
Prirode deco, među vama;
I tu, pod bednim šatorima
Postoje more, boli srama,
Ni vaša huda utočišta
Divljina nije spasla jada;
Od kobnih strasti svud se strada,
I nas od njih ne štiti ništa.

________________________________

Aleksandar Sergejevič Puškin je ruski pjesnik rođen 6. 06.  1799. godine u Moskvi, a umro je 10. 02. 1837. godine u Petrogradu. Potomak stare osiromašene plemićke porodice, u ranom djetinstvu prepušten odgoju kmeta Nikite Kozlova i oslobođene kmetice Arine Rodionovne Jakovljeve, kojoj zahvaljuje svoje odlično poznavanje ruskog narodnog stvaralaštva i jezika. Školovao se u plemićkom učilištu u Carskom Selu, u kome je, zahvaljujući liberalnim nastavnicima, vladao duh političkog slobodoumlja. U liceju je pripadao progresivnom književnom kružoku "Arzamas". Od 1814. godine Puškinovi stihovi se štampaju i slava mladog pjesnika naglo raste. Apstraktno plemićko inteligentno volterijanstvo sa svojim skepticizmom prema religiji i carizmu te oslobodilačke ideje izazvane 1812. godinom tvorile su duhovnu podlogu sredine u kojoj je rastao. Na Puškina je u tom smislu snažno djelovao istaknuti mislilac P.J. Čadajev. Iz liceja je izašao kao štovatelj Radiščeva i Voltairea, kao pjesnik slobode i protivnik autokratizma. Služio je nominalno u ministarstvu vanjskih poslova. Kretao se u društvu progresivnih intelektualaca (K.F. Riljejev, V.K. Kjuheljbeker, A.A. Deljvig, I. Puščin). Godine 1819. stupio je u literarni kružok "Zelena svjetiljka". Njegovi necenzurirani stihovi i politički epigrami kruže u prijepisima. Mjesec dana prije istupa dekabrista na Senatskom trgu piše mu njegov vođa Riljejev: U tebe su uperene oči Rusije, tebe vole, tebi vjeruju, u tebe se ugledaju. Budi pjesnik i građanin.

Car Aleksandar kažnjava mladog pjesnika progonstvom na jug Rusije, koje je potrajalo od 1820. do 1824. godine. U besarabijskom gradu Kišinevu Puškin se zbližio s aktivnim članovima "Južnog društva" Pesteljem, Orlovom i Rajevskim. Revolucionarna previranja u Europi ojačala su pjesnikovo buntovno raspoloženje. U pjesmi Bodež (1821. godine) Puškin govori o careubojstvu, a u poemi Gavrilijada istupa protiv religije. Puškin je 1824. godine otpušten iz službe i prognan u zavičajno selo Mihajlovsko, gdje je proveo dvije godine. Na dan dekabrističkog ustanka 1825. godine Puškin je bio u Mihajlovskom I ta ga je okolnost spasila od kazne koja je zadesila sudionike ustanka. Novi car Nikola I "oprašta" Puškinu (1826. godine) i dozvoljava mu povratak u Petrograd, ali ga stavlja pod stalni nadzor policije i osobno cenzurira njegova djela. Teško podnoseći reakciju koja se svalila na Rusiju poslije ugušenja dekabrističkog ustanka, Puškin misli na bijeg u inozemstvo, što mu ne polazi za rukom. Godine 1831. ženi se Natalijom Gončarovom.  Otmjeni dvorski krug nije trpio Puškina I osvećivao mu se intrigama i klevetama. Car želi poniziti autora jetkih epigrama pa ga 1834. godine imenuje kamerjunkerom, zvanjem uvredljivim za pjesnika s obzirom na njegov ugled i godine. Kojekakve udovice šalju Puškinu anonimna pisma s aluzijama na odveć intimne veze njegove supruge i cara. Strastveni pjesnik izaziva na dvoboj (27. 01. 1837. godine) Francuza D’Anthesa, avanturistu i intriganta u dvoboju Puškin biva smrtno ranjen i umire nakon dvodnevnih muka. Književno formiranje Puškinovo poklapa se s vremenom kad u Rusiju prodiru demokratske ideje francuske revolucije. Osamnaestogodišnji Puškin izražava mržnju prema samovlasti i ističe misao da monarh ne caruje na temelju svoga podrijetla nego na temelju zakona svoje zemlje. Omladina uči napamet Puškinove stihove, koji su izražavali osnovne ideje dekabrista. Oko 1820. godine Puškin počinje pisati svoje poeme Ruslan i Ljudmila u duhu usmenoga stvaranja. Dok je boravio u progonstvu na jugu Rusije, Puškin je čitao engleskog romantika Byrona. Priroda Krima i Kavkaza odrazuje se u djelima iz toga razdoblja, kojima ujedno počinje u ruskoj književnosti "romantizacija prirode". Napose su za ruski romantizam značajne poeme Kavkaski zarobljenik, Braća razbojnici, Bahčisarajski vodoskok, Cigani.

Njegovo glavno djelo, roman u stihovima Evgenije Onjegin, koji je započeo pisati na jugu 1823. godine, prožeto je skepsom, pesimizmom i donekle pomodnim bajronovskim "svjetskim bolom". Progonstvo u zabitnom seocu Mihajlovskom bilo je veoma plodonosno. Napisao je glavni dio Evgenija Onjegina, dovršio poemu Cigani, napisao dramolet Scena iz Fausta, roman u stihovima Grof Nulin, zatim Pjesme o Stjenki Razinu (posve u duhu narodne pjesme), nekoliko značajnih i originalnih rasprava o romantičkoj I klasičnoj poeziji te o basnama Krilova. Njegova lirika iz tog razdoblja dostiže vrhunac. Dvogodišnji prisilni boravak na selu ponukao ga je da se pozabavi ruskom prošlošću i stvori povijesnu tragediju Boris Godunov, u kojoj je postavio problem odnosa između naroda i cara despota. Po povratku u Petrograd, Puškin piše lirske pjesme (Arion, U dubini sibirskih ruda...) te poemu Poltava. Dobrovoljno sudjelovanje u rusko - turskom ratu urodilo je putopisom Putovanje u Arzrum. U Boldinu je 1830. godine napisao svoje "male tragedije": Škrti vitez, Mozart i Salieri, Pir za vrijeme kuge, Kameni gost, zatim Pripovjesti Pokojnog Ivana Petroviča Belkina, Bajke o Baldi, O ribaru i ribici, dovršio Evgenija Onjegina. Tridesetih godina stvara Brončanog konjanika, genijalnu apoteozu Petra Velikoga. U Dubrovskom i Kapetonovoj kćeri postavlja problem seljačke pobune i ozbiljno proučava povijest Pugačova.

Puškin je bio nadahnuti vjesnik naprednih ideja svoje epohe. Marx je u svojim političkim radovima o Rusiji citirao Onjegina, tu "enciklopediju ruskoga života dvadesetih godina" (V.G. Bjelinski). Puškin je bio publicist, pisac kritičkih članaka o američkoj i engleskoj demokraciji, o eksploataciji radnika u engleskim tvornicama sukna, te ropstvu američkih Crnaca. U ruskoj književnosti Puškin je novator jezikom, stilom i sadržajem. U Borisu Godunovu prekinuo je, nadahnut čitanjem Sharespearea, s tradicijom pseudoklasične drame. Nedovršena drama Rusalka uvodi bogati folklor u umjetnost. U lirskoj poeziji je mnogostran: ljubav, intimni doživljaji, lirski zanosi, ljudske strasti, odnos prema društvu, prijatelji i neprijatelji, slike prirode, starina i suvremenost. Sve to odjekuje u Puškinovoj lirici. Na polju umjetničke proze probio je put u realizam. Prije Gogolja, Dostojevskog i čehova dao je galeriju priprostih, jednostavnih, tzv. malih ljudi. U Puškinovim stihovima i prozi ogledaju se nesrodne zemlje i udaljene epohe: drevni Istok, klasičan svijet, srednji vijek, narodi Europe, Rusija, epohe Petra Velikoga i suvremeno rusko društvo. Prema Bjelinskom, njegova je poezija "primila i ujedinila u sebi kao velika rijeka, sve pritoke prethodne izvorne književnosti i vrativši ih svijetu u novom, preobraženom obliku, odredila daljnji sjajan put ruske literature". Svojom visoko razvijenom svješću o pozivu pjesnika, svojim humanističkim idejama i naprednim pogledima na svijet, a i kreativnim snagama rođenoga genija, Puškin je ivanredna ličnost ne samo ruske nego i svjetske književnosti. Još 1842. godine pojavio se u Vrazovu Kolu (II) prvi prijevod novele Pikova dama objavljene u originalu 1834. godine. Otad su ga u nas prevodile sve generacije od Vraza i Trnskog preko Harambašića i Martića do Kombola, Krkleca i Cesarića.