Albanska golgota srpske vojske

Albanska golgota srpske vojske

U vojnim kolonama, 220.000 starešna i vojnika, marševalo je i 200.000 izbeglica, od kojih se trećina nije spasila. Po strahotama i žrtvama, bio je to najteži marš koji je do tada istorija zabeležila.  

Nameru o povlačenju preko Albanije i Crne Gore Vrhovna komanda uobličila je 23. novembra, a već 25. svim komandantima armija izdala je istorijsko i sudbonosno naređenje o povlačenju trupa iz otadžbine. O namerama i detaljima manevra istog dana (23. novembra) obavešten je naš vojni izaslanik u Podgorici pukovnik Petar Pešić, a 26. novembra i vojni izaslanici Rusije, Francuske, Engleske, Italije i Rumunije.

Odluka je, međutim, odmah izazvala sporenja među saveznicima. Engleska i Italija zauzele su stav da Srpska vojska ostane u Albaniji i da se tu, ako se to uopšte isplati, reorganizuje, dok su Francuska i Rusija uspostavili početni zahtev da se ona prebaci u severnu Afriku. Za englesku diplomatiju bila je to i prilika da uceni Srbiju zbog neustupanja koncesija Bugarskoj, pa je cinično postavljala pitanje opravdanosti odluke Vrhovne komande o povlačenju i same potrebe reorganizacije Srpske vojske. "Što se danas nalazite u teškoj situaciji, sami ste krivi. Tvrdoglavo ste odbijali da Bugarskoj učinite koncesije", izjavio je tada ministar vojni Velike Britanije.  Italijanska diplomatija nastojala je da iskaže sebične interese i pretenzije prema Balkanu, kao i prezir koji je gajila prema Srbiji kao istočnom susedu. Nastala situacija išla je donekle naruku francuskim težnjama za otvaranjem novog - Balkanskog fronta, jer se mogla uklopiti u njena nastojanja da rastereti zapadni front. Ali, njen zamah u tom pravcu kočio je sveže potpisani ugovor sa Italijom. Uz to i postojeće okolnosti nametale su joj potrebu dodatnog vojnog angažovanja, pa odluku nije bilo jednostavno doneti.

Stav saveznika delimično se može sagledati u svetlu celokupne situacije na savezničkim frontovima koja donekle otkriva koji su bili njihovi prioriteti i šta im je bila glavna preokupacija u sudbonosnim danima za Srbiju i Srpsku vojsku. Štab Vrhovne komande krenuo je za Skadar 26. novem- bra u 9 časova, a stigao 6. decembra. U toj situaciji o daljoj upotrebi trupa odlučivalo se na zajedničkim sednicama komandanata armija kojima je rukovodio najstariji među njima vojvoda Stepa Stepanović. Do pokreta jedinica u Peći održano je pet takvih sednica.

Već na prvoj sednici, 29. novembra u prepodnevnim satima, komandant 1. armije vojvoda Živojin Mišić izneo je mišljenje da sa armijama prikupljenim oko Peći treba preći u ofanzivu, a da komandu nad celokupnom vojskom preuzme najstariji komandant armije vojvoda Stepa Stepanović. Međutim, preovladalo je mišljenje da ofanziva nema nikakvog izgleda na uspeh. Posle saopštenja i predstavke koju je vojvoda Mišić učinio vojvodi Stepi, a u kojima (na osnovu pristiglih izveštaja sa terena o stanju, rasporedu i aktivnostima neprijatelja) insistira na protivofanzivi – istog dana, u popodnevnim časovima, održana je druga sednica komandanata armija na kojoj je doneta odluka da se počne sa pripremama, preformiranjem jedinica, shodno brojnom stanju, i pregrupisavanjem trupa za protivofanzivu.

U noćnim satima, međutim, pristigli su izveštaji da je neprijatelj ozbiljno ugrozio položaje kod Đakovice koje su branile Moravska i Timočka divizija 2. poziva. To je bio razlog da se na trećoj sednici komandanata armija 30. novembra ponovo odluči o upotrebi trupa u duhu naređenja Vrhovne komande. Kasnije se ispostavilo da izveštaji koje je primio i, neproverene, prosledio komandant Moravske divizije 1. poziva o rasulu, gubicima i povlačenju u neredu 13. puka drugog poziva i pojedinih pukova Odbrane Beograda, te glasine o padu Obilićeva, nisu bili tačni.

Međutim, to nije imalo uticaja da na trećoj sednici konačno propadne Mišićeva ideja o protivofanzivi. Ali, vojvoda Mišić od svoje ideje nije odustao ni na četvrtoj sednici komandanata armija, koja je održana 1. decembra, pre podne, insistirajući uporno: "Da se krenemo napred u ofanzivu, te da vidimo od koga bežimo, pa uspemo li, dobro, ne uspemo li, onda da pošaljemo parlamentare neprijatelju i stupimo u pregovore s njim". Predlog vojvode Mišića ponovo je odbijen uz obrazloženje da je stanje trupa takvo da ne garantuje nikakav uspeh, iako su izveštaji o stanju i namerama neprijatelja na severnom delu fronta ukazivali na mogućnost makar početnog uspeha protivofanzive.

Odstupnica grobovima obeležena

Komandant 2. armije izdao je 1. decembra naređenje svim jedinicama za odstupanje u kome obrazlaže: "Zbog promene situacije kod Đakovice i na frontu trupa Odbrane Beograda, konačno je napuštena namera za ofanzivu i konačno rešeno da se produži povlačenje po naređenju Vrhovne komande."

Naređenje je predviđalo povlačenje vojske sa Kosova na Jadransko primorje u tri pravca. Desna odstupna kolona marševala je pravcem Peć – Žljeb – Savine Vode – Rožaj – Berane – Andrijevica (1. i 3. armija) i Peć – Rugova – Čakor – Velika – Andrijevica (2. armija i Odbrana Beograda i saveznički poslanici) i od Andrijevice sve jedinice preko Bara, Matiševa, Lijeve Rijeke, Bratinožića, Bioča, Podgorice i Tuzi ka Skadru. Uloga zaštitnice na celoj dužini pravca pripala je 1. armiji.

Srednja kolona u kojoj su bili kralj, Vlada, Vrhovna komanda, narodni poslanici, državna arhiva, diplomatski kor i Trupe novih oblasti (Moravska divizija 1. poziva, Vardarska divizija prvog poziva i Kombinovani odred) odstupala je pravcima koji od Prizrena (dolinom Belog Drima između Paštrika i Koritnika pa preko Ljum Kule) i Đakovice (preko Ćafa Prušit) izvode na Vezirov Most. Od Vezirovog Mosta sve jedinice maršuju pravcem preko Spasa i Fleti do Puke. Od Puke Vrhovna komanda i ostale pobrojane strukture (koje su na marš krenule 26. novembra u 9 časova) maršuju ka Skadru, a Trupe novih oblasti, koje su preuzele ulogu zaštitnice srednje (a do Ljum Kule i leve) odstupne kolone, maršuju preko Bliništa ka Lješu i Draču.

Levu odstupnu kolonu činili su Timočka vojska, Konjička divizija, Podoficirska škola iz Skoplja, Đački bataljon, rezervne trupe, jedinice poslednje odbrane, izbeglice, zarobljenici, većina nadležstava i jedinice Bitoljske divizijske oblasti kretala se pravcem Prizren – Ljum Kula – Bicaj – Ljuska – Vasjat – Sumbat – Piškopeja – Debar – Struga – Prens – Babine – Elbasan – Pekin – Tirana – Šijak – Drač.

Za marš, dug u proseku oko 150 kilometara, i prikupljanje na liniji Skadar – Lješ – Tirana – Elbasan, 2. armiji trebalo je 19 dana, Timočkoj vojsci 20, Odbrani Beograda 22, Trupama novih oblasti 13 (Kombinovani odred stigao je u Lješ 14. decembra, a odatle je upućen u pravcu Drača – u raštbulski logor jedinice su pristigle 5. januara), a 1. armiji, koja je ulogu zaštitnice obavila do krajnjih mogućnosti i nečuvenog požrtvovanja, čak oko 70 dana.

U vojnim kolonama, pored 220.000 starešina i vojnika, marševalo je i 200.000 civila izbeglica, od kojih se trećina nije spasila. Po strahotama i žrtvama, bio je to najteži marš koji je do tada istorija zabeležila.

Dinar i hleb

Posle napuštanja slagališta u dolini Morave i u Nišu i promene komunikacijskog pravca ka Solunu, gde su bile preduzete mere za formiranje glavne baze za snabdevanje, Vojska je zapala u do tada najveću krizu snabdevanja. Da bi se situacija bolje razumela treba imati na umu potpunu iscrpljenost srpskog vojnika u tom momentu i da se znatna oskudica hrane kod vojnika osećala još tokom odstupnih borbi, a naročito nekoliko poslednjih dana na Kosovu. Uz sve to, deo zaliha predviđen za odstupnicu već je bio načet u iščekivanju i tokom organizacije marša.

Vojnici su, dakle, na put neizvesnosti krenuli bez odmora i – gladni. Ukupne zalihe trupa u hrani bile su svedene na najviše četiri do pet dana. Taj problem konstatovan je na četvrtoj sednici komandanata armija 1. decembra popodne, a komandanti armija posvetili su mu posebnu pažnju na petoj sednici, koja je održana 2. decembra ujutru. Tada su doneli jednu jedinu odluku: "da se za dalje, kad vojnici prime polovinu obroka hleba, izdaje svakom vojniku po pola dinara u vidu novčane hrane, a kad ne budu mogli da prime ni polovinu obroka hleba, onda da im se izdaje po jedan dinar dnevno".

Obična računica jasno pokazuje da prosečan srpski vojnik na tom strašnom maršu ka primorju nije video hleba najmanje 15 do 20 dana a neki i duže – čim su istrošene četvorodnevne zalihe. O tome svedoče brojna sećanja boraca.

Iako je naš delegat sa Cetinja pukovnik Pešić upozorio komandante armija već 29. novembra... da hranu za marš do Primorja ponesu u svojim komorama, inače na putu kroz Crnu Goru neće naći gotovo ništa, procene snabdevanja hranom bazirale su se na tvrdnjama Crnogorske vrhovne komande da je 29. i 30. novembra u Andrijevicu poslato po 20.000 hlebova. Ali, upozorenje pukovnika Pešića uspostavilo se vrlo brzo kao ozbiljno i realno jer je komandant 2. armije već 6. decembra izvestio prestolonaslednika iz Andrijevice: "Ovde nema ni hleba ni hrane za stoku. Od 40.000 hlebova za koje je javljeno da će biti u Andrijevici, ovde nije ni jedan stigao."

Hrane, dakle, nije bilo ni u prvim prihvatnim slagalištima na pravcima nastupanja u Andrijevici, Puki, Orošiu i Elbasanu. Obećani hleb, niti bilo kakva hrana, voj- sku nisu čekali ni kasnije u Podgorici, Skadru i Tirani, a i do narednih slagališta, bliže primorju, sve te količine sporo su se dopremale sa savezničkih brodova.

"Sve priče glavnog intendanta o nekim količinama kukuruza u Plavnici i drugim mestima ne vrede ništa: ovamo hleb ne dolazi, a glad se ne da utoliti kod vojnika...", navodi komandant 1. armije u predstavci Vrhovnoj komandi.

I dok kolone maršuju po bespuću, pristižu izveštaji o nepodnošljivom i očajnom moralnom i brojnom stanju trupa. Neki komandanti u takvoj situaciji čak prepuštaju na volju nižim oficirima pa i vojnicima da sami održavaju marševsku disciplinu, a oni je, uz po neki ljudski protest i srpsku psovku iz očaja, uglavnom održavaju melanholijom i ćutanjem. Oni sad vode bitku u sebi i sa sobom.

Komandant Bregalničke divizije, koja je tih dana trpela teške gubitke od Bugara u dolini Škumbe i kod Bobije, izveštava komandanta Timočke vojske: - Ljudi su glađu i naporima postali senke, a stoka tovarna i tegleća propala, i što do sada nije došlo do potpunog rastrojstva jedinica, ima se blagodariti neobično velikom požrtvovanju izvesnog broja starešina, i stalnoj nadi da će nam pomoć brzo stići...

Iz predstavke i izveštaja koju je Vrhovnoj komandi učinio komandant 1. armije 10. decembra jasno se može sagledati stanje trupa i posebno trećepozivaca: - Brojno stanje smanjeno je do neverovatnosti, a i da je ma koliko, ono ne igra nikakvu ulogu, niti ima kakvog značaja, jer pod ovakvim prilikama i okolnostima, vojnici su apsolutno nesposobni za borbu... Ovi moji iznemogli trećaci (misli na Užički odred u kome su trećepozivci 4. puka i 2. prekobrojnog puka), a pri tom oskudni u hrani, teško bi mogli otputovati a još teže učiniti smenu na ova tri pravca. Oni su još dobri kad se upotrebe samo kao rezerva – prikupljeni...

Na Hristovom putu

Vezan ljubavlju i dubokim osećanjima za porodicu i ognjište, srpski vojnik pomišljao je da će se duboko ogrešiti o svoju porodicu, svoje imanje i svoju otadžbinu ako je napusti. I tu, između patriotizma i poverenja – panike i straha lomila se duša Srbinova. Ipak, u tim najtežim trenucima srpski vojnik nije poklekao. On je u svojim njedrima sačuvao Srbiju, ljubav, veru i poverenje: ljubav prema otadžbini, veru u Boga i poverenje u svoje oficire da ih i u odstupnici iz rodne grude neće odvesti na put bez nade i povratka. Istina, mnogi vojnici govorili su kako će svoje oficire dopratiti samo do granice a da dalje ne žele da idu jer se boje da će ih u tuđoj zemlji, po stupanju na albansko primorje, oficiri ostaviti na cedilu. Ipak, i u uslovima velikih prebega i predaja, nadvladalo je poverenje u komandu i starešine tako da to nije postalo pretežno razmišljanje i pojava, jer je najveći broj vojnika krenuo u odstupnicu. A o časti i čestitosti srpskog oficira tih dana i toga vremena svedoči jedan vrlo interesantan podatak. U pregledu gubitaka Srpske vojske od 14. aprila 1916. do 13. januara 1917, koji predstavlja i zvanični izveštaj Vrhovne komande, navedeno je da se u naznačenom periodu od starešinskog kadra neprijatelju predao samo – jedan oficir.

U neizvesnost do beskraja putuje čitava država, vojska i deo naroda. Odstupni marš isplaniran je precizno – stazama briljantnog nastupanja Srpske vojske u Prvom balkanskom ratu. Samo, junaci sa Zebrnjaka i Bakarnog Gumna sada ne nastupaju, već odstupaju, a nemaju ni dovoljno hleba ni smeštaja. Haraju glad, horde Arnauta i bela smrt. Zla kob nadvila se nad kolonama koje se s mukom probijaju preko snežnih vrhova Prokletija, zaleđenog Čakora, Paštrika i Koritnika. Sneg pokriva mrtve i umorne. Čopori kurjaka i Arnauta i jata zloslutnih gavrana postaju njihovi stalni pratioci. Bio je to marš mučenika. I te muke neki su poredili sa Hristovim, a Albaniju su prozvali srpskom golgotom.

Posle 19 dana natčovečanskih napora, podviga i neprebrojanih žrtava u savlađivanju albanskih tesnaca i vrleti i crnogorskih klisura i gudura, praćeni kišom, sne- gom i ledom, bosotinjom i golotinjom, vaškama, gadom i smradom i pljačkom divljih hordi Arnauta, junaci sa Cera, Drine i Kolubare bejahu strašnog izgleda, da otac nije mogao prepoznati sina, brat brata. Ličili su na pokretne senke, utvare, aveti i kosture – na propale prosjake pre nego na vojsku. Od utegnutih snažnih i spretnih vojnika ostale su rite od šinjela, od trećepozivaca poderani opanci, pocepane šajkače, nagoreli zubuni i koporani. Bili su bosi, prljavi, vašljivi, promrzli, izmučeni, poluodeveni, gladni, neobrijani, oborenih brkova, stisnutih usana, upalih obraza, utonulih očiju.

- Nikakva žalba nije se čula sa usana ovih ljudi koji su toliko pretrpeli; kao da ih je neka zla kob gonila, išli su ćuteći; samo bi po kadšto izgovorili "hleba"; to je bila jedina reč koju su imali snage izgovoriti. Ima nekoliko dana kako većina ne beše ništa okusila...", opisuje ulazak srpskih vojnika u Skadar Ogist Bop u delu "Kroz Albaniju".

I sanitet u odstupnici

Poslednje naređenje o sanitetskom zbrinjavanju vojske Vrhovna komanda izdala je sanitetu na liniji sanitetskog zbrinjavanja Kragujevac – Kraljevo, što je imalo niz negativnih posledica. Svi kasniji postupci predstavljali su samoinicijativu lekarskog osoblja u duhu opštih naređenja, a posledice nastupajućeg stanja najbolje je odslikao dr Svetislav Stefanović: "Dok su iz Raške ranjenici evakuisani za Mitrovicu i Novi Pazar, iz tih varoši vraćani su naši ranjenici u Rašku... Iz Mitrovice slati su naši ranjenici u Prištinu, dok su otuda upućivani drugi u Mitrovicu..."

U tim uslovima autentične reči koje je načelnik saniteta izgovorio u Raškoj jednom sanitetskom oficiru, karakterisale su odstupnicu: - Nema više nikakve organizacije; svaki neka radi po svojoj sopstvenoj inicijativi.

O slaboj organizaciji saniteta tokom odstupnice svedoči i beleška pukovnika Dragutina Milutinovića: ... a određeni referent saniteta pukovnik dr Čed. Mihailović, ne samo da nije došao oko Gnjilana već ni na Krf nije stigao u komandu. Po pričanju, posle odstupanja preko Albanije, otišao je pravo u Pariz gde je i ostao, od nikoga ne uznemiravan, sve do kraja rata... Bolnička četa Vardarske divizijske oblasti sa sanitetskim majorom dr Petrom Nikolićem (bivšim upravnikom bolnice) odstupala je nepoznatim pravcem za ovu diviziju. Glavno je da nisam imao nikakvog sanitetskog materijala nit ijednog bolničara koji su mi, pored lekara, bili vrlo potrebni...

Načelnik saniteta Vrhovne komande dr Lazar Genčić (kasnije za načelnika postavljen dr Roman Sandermajer) tek 4. januara, kad su prvi ešeloni bili pred ukrcavanjem, zadaje detaljan uput o postupanju sa bolesnicima u Albaniji i Crnoj Gori i propisuje postupak sa onima koji se ne
mogu transportovati.

Uske staze odstupnih marševskih pravaca, prihvatni logori, depoi, bolnice, močvarni rejoni odmora, konačišta i predanaka i blatnjavi drumovi postali su srpska stratišta. U njima se odigravala višednevna najstrašnija drama masovnog umiranja i pomora od gladi, pegavca, kolere, dizenterije i drugih zaraza – drama sahranjivanja. Oni predstavljaju naše najmasovnije, neopojane i neobeležene grobnice. Ali nikada nećemo doći do preciznijih podataka o broju žrtava koje su u Albaniji ostale. Ako se uporede podaci o broju vojnika koji su krenuli sa Kosova u odstupnicu i onih koji su se iskrcali u Bizerti, na Krfu, u Francuskoj, na Korzici i stigli suvim do Soluna, proizilazi da je odstupnica kroz Albaniju i Crnu Goru od Prizrena do Valone Srpsku vojsku koštala najmanje oko 70.000 ljudskih života.

Obrazovanje i rad bolnica

Za one koji nisu imali snage da nastave zbog bolesti na pravcima marša formiraju se bolnice u kojima nije bilo mesta za lakše bolesnike i ranjenike. I te bolnice morale su da se od 23. decembra postupno evakuišu i premeštaju ka primorskim lukama. Sa bolesnicima koji nisu uspeli ili nisu mogli da se evakuišu (najteži ranjenici i bolesnici) ostajao je deo lekarskog osoblja ili ekipe. Tako je, na primer, sa bolesnicima bolnice u Beranama od 27. decembra ostao dr Kačulis. Stalna moravska bolnica u Skadru radila je mesec dana. Za to vreme tu je lečeno 3.400 vojnika, kroz nju je prošlo više od 5.000 ljudi, a umrlo je 350. Dnevno je umiralo od 30 do 35 odsto mučenika. U Lješu se, potom, otvorila Knjaževačka rezervna bolnica, a u Draču poljska bolnica Timočke vojske sa 400 bolesnika.

Obolelo ljudstvo na levom marševskom pravcu prihvaćeno je prvi put na organizovano zbrinjavanje tek kad su čelne jedinice pristigle u Tiranu. U devet zgrada vojne bolnice, čiji je upravnik bio dr Nikola Hristić, odmah je razmešteno oko 1.500 bolesnih. Usledilo je naređenje da se zbog stanja u kome su bili vojnici u toj razvučenoj koloni bolnica formira i u Elbasanu (upravnik dr Nikola Blagojević). Te bolnice biće kasnije evakuisane u Drač i Kavaju. Bolnice u Tirani, Draču i u Kavaji bile su nešto bolje snabdevene zahvaljujući tome što je bitoljska stalna vojna bolnica pri evakuaciji iznela i sačuvala najveći deo sanitetskog materijala. Po evakuaciji bolnice u Tirani u njoj je, prema svedočenju lekara Rezervnih trupa, ostalo svih 1.500 bolesnika.

Dračka bolnica služila je i za regulisanje evakuacije bolesnika i rekonvalescenata tako što je rekonvalescente i bolesnike pripremala za transport brodovima i lađama. Prilike u toj bolnici bile su teške. Zbog velikog broja obolelih koji se povećavao iz dana u dan, stalno se širio obim bolnice na susedne zgrade, podizani su novi šatori, pridruživale se nove poljske bolnice, otvarala nova odeljenja u Raštbulu. Od 13. decembra do 26. januara 1916. u dračkoj bolnici lečena su 1.702 bolesnika, od kojih su umrla 492. Ali, mora se imati na umu da je kroz ovu bolnicu prošlo daleko više vojnika od broja koji je naveden, pogotovu ako se zna da je tu izdvojeno i ostalo svo slabo ljudstvo koje nije moglo marševati za Valonu. Većina njih potražila je pomoć ili bila oslonjena na dračku bolnicu u iščekivanju pomorskog transporta.

Prihvatni depoi

Radi prikupljanja zaostalih vojnika, onih koji su izgubili svoje komande, i njihovog priključenja matičnoj jedinici, organizuju se i prihvatni depoi s ciljem da se u njima grupišu bolesni i potpuno iznemogli. Jedan takav depo organizovan je u Skadru, drugi kod Lješa na desnoj obali Drima, a treći prihvatni depo organizovan je u neposrednoj blizini dračkog pristaništa u Raštbulu. Brigu i nadzor na njima preuzeli su po jedan starešina iz svake divizije i odreda. Njima je stavljeno u dužnost da se odmah jave komisijama za ukrcavanje u Medovi i Draču i da izdejstvuju što pre ukrcavanje vojnika iz tih depoa.

Tako je medovska luka ubrzo bila preplavljena iznemoglim i bolesnim, koji su u masama pristizali iz depoa u Skadru i Lješu, a dračka luka onima iz logora Raštbul koji su pristizali sa srednjeg a potom i sa crnogorskog marševskog pravca. Oni su danima čekali na pristajanje prvih brodova. Najveći broj njih, međutim, neće biti te sreće da se u njih i ukrca. Na ukrcanje će sačekati još petnaestak dana, sve do 23. i 24. januara.

Pored do tada organizovanih depoa u Skadru, Lješu, Medovi i Draču, naređenjem za upućivanje trupa suvim za Valonu, Vrhovna komanda od potčinjenih sastava zahteva evakuaciju bolesnika sposobnih za pokret iz podgoričke, skadarske, lješke i dračke bolnice, dok je za svo bolesno i iznureno ljudstvo, nesposobno da maršuje suvim, odobreno prikupljanje u prihvatnim logorima u neposrednoj blizini dračkog i medovskog pristaništa.

Vrhovna komanda odobrila je 19. januara da pukovi 3. poziva prekinu marš i da se prikupe i grupišu na jednom mestu u depou kod Bazar Šijaka, gde su ostali pod komandom najstarijeg od komandanata pukova dok na njih ne dođe red za ukrcavanje u Draču. Desetkovanim pukovima trećepozivaca u depoima se priključuju i čete iznemoglih vojnika koje su marševale za Valonu, kao i iznemoglo, bolesno i iznureno ljudstvo jedinica koje su marševale na srednjem i levom odstupnom pravcu a koje se prikupljalo u depoima i bolnicama u Šukusu, Tirani i Elbasanu. Razmeštanjem u depoe, pukovi trećeg poziva, već desetkovani u povlačenju, zapravo su, na taj način rasformirani.

Depoi se organizuju i na obalama Vojuše, kao kontrolne tačke radi bolje organizacije ukrcavanja u Valoni. Oni su primali po 10.000 vojnika, a depo u Arti nadomak Valone primao je četiri do šest hiljada vojnika, već spremnih za ukrcavanje. Uz to u Selu Driziša na desnoj obali Vojuše radi lečenja iznemoglih i bolesnih, Moravska divizija 2. poziva formirala je 3. pomoćnu poljsku bolnicu. U njoj je bilo oko 1.000 bolesnih koji su kasnije evakuisani za Krf.

Organizovanjem tih depoa čekanje na ukrcavanje učinjeno je snošljivijim, ali je i u njima za sva vremena ostao jedan broj vojnika, ne dočekavši spasonosne lađe. Glad i zaraza uzimali su svoj danak. U logorima se pojavljuju prvi znaci azijske kolere koja se nije odmah raširila zahvaljujući, pre svega, ranijoj vakcinaciji vojnika protiv te opake bolesti.

Podatak da je 5. aprila, po odlasku komisije za ukrcavanje, sa pukovnikom Danilom Kalafatovićem na čelu, iz Valone na Krf, u Albaniji ostalo samo 10 bolesnih ljudi, uz četiri bolničara i jednog oficira, najbolje potvrđuje očinsku brigu starešina i komandi svih nivoa u zbrinjavanju ljudi i spasavanju života i poslednjeg vojnika. Sve njihove mere bile su sračunate na to da nijedan srpski vojnik ne ostane izgubljen i nezbrinut na tuđem tlu, a oni koje je smrt pokosila da budu sahranjeni na koliko-toliko dostojanstven način. Nažalost, na albanskom tlu, na prostorima konačišta, u rejonima prikupljanja, u blizini depoa i bolnica ostala su mnoga neopojana groblja a duž maršruta nepobrojani grobovi krajputaši kojima su obeležena naša stratišta po Albaniji.

Na raspeću

Stupivši na obale albanskog primorja, Srbija je bila na istinskom raspeću. Našavši se u izgnanstvu, država je bila raspeta između teritorije i naroda koje je napustila i tuđine i neizvesnosti u koju se uputila. Vrhovna komanda bila je raspeta između rasutih pukova duž albanskog primorja. Na najvećem raspeću, ipak, bio je srpski vojnik koji je, zaglavljen u blato, tumarajući između Skadra, Medove i Drača i Valone, u svojoj duši lutao između ognjišta i naj- milijih koje je napustio i neizvesnog puta bez povratka, između posramljenosti i patriotizma.

U samom početku razmatranja pitanja kako da pomognu Srpskoj vojsci u ključnim trenucima njenog izbavljenja nakon "albanske golgote", pri čemu je kamen spoticanja bilo pitanje da li "bedni ostaci ostataka Srpske vojske zavređuju ma kakvu reorganizaciju", saveznici nisu imali jasan plan o tome na koji način postupiti. Najveći razlog za to ležao je u neslozi saveznika, njihovim oprečnim stavovima i pogrešnim procenama situacije koja je nastupila i koja će tek nastupiti, a u osnovi svega stajali su njiho- vi sebični interesi.

Odugovlačeći sa procenama, saveznici su izmenili čak pet planova za spasavanje Srpske vojske. Prvobitnim planom, za prioritet u pružanju pomoći saveznici su odredili prihvat i ishranu, a ne prevoženje. A upravo na problemu dopremanja hrane brodovima očitovala se sva bezdušnost i nerazumevanje saveznika i njihove politike prema Srpskoj vojsci. Saveznici su pali na ispitu. Pitanje transporta, oporavka i reorganizacije naše vojske potisnuto je u drugi plan i ostavljeno za kasnije rešavanje.

Tim planom Italija je preuzela obavezu da u medovsko pristanište svakog drugog dana dopremi po jedan brod sa hranom. Međutim, u periodu od 6. do 12. decembra, umesto transporta hrane, ona se bavila prevoženjem Ekspedicionog korpusa iz Torina u Valonu čiju glavninu iskrcava 8. decembra. Treba imati u vidu da su, radi realizovanja ciljeva koji su im obećani Londonskim ugovorom, italijanske pomorske snage već 29. novembra, da bi stekle prestiž nad Srpskom vojskom u ovoj oblasti, pohitale prema albanskoj obali izvodeći prepad na Drač i potopivši pri tom dva austrougarska razarača.

Nakon što su tih dana potopljeni i italijanski kontratorpiljer "Enterpido" i francuski sumaren "Fresnel", prevoz hrane bio je potpuno obustavljen kad je to bilo najpotrebnije – između 6. i 12. decembra.

Francuska i Engleska uveravale su Srbiju da su njihovim staranjem u Brindizi pristigle dovoljne količine hrane, a da je sve zapelo oko Italije koja tu hranu nije pra- vovremeno i uredno dopremila do albanskih pristaništa. Ali ia pravdanja nisu ni u čemu popravile situaciju u Srpskoj vojsci, jer kada su 16. decembra prve jedinice stigle u Skadar, nisu ih sačekale obećane savezničke lađe ni hleb nasušni, priželjkivani.

Nastala situacija otuda nameće logičan zaključak da, s jedne strane, u pogledu snabdevanja hranom i prihvata trupa, odstupni marš niti je realno isplaniran niti diplomatski pripremljen, a sa druge, da saveznici, koji su imali dovoljno i vremena i sredstava, nisu odgovorili obavezama koje su sami preuzeli i obećali niti su postupali shodno dramatičnoj situaciji koja je se tu pred njima odigravala. Zato će se taj pomor zbog nedostatka hrane nastaviti sve do ukrcavanja u brodove za Bizertu i Krf.

Od donetog rešenja saveznika o akciji na Balkanu pa do prvih praktičnih koraka prošlo je dvadesetak dana mučnog natezanja, slanja inspekcija, sagledavanja i procene stanja i analiziranja izveštaja, a da gotovo ništa nije učinjeno.

Očajna Srpska vojska, iscrpljena teškim marševima, glađu, boleštinama i stalnim borbama, sada bukvalno zaglavljena u albanskim močvarama, blatu i tresetu podno albanskih planina, tu nadohvat mora i ostrva – nadohvat spasa, iščekivala je da se saveznici nekako dogovore.

Zaglibljeni u raskvašenom terenu, dnevno su se topili čitavi srpski pukovi i nestajali iz brojnog stanja, a premoreni, iznemoćali i izgladneli vojnici vukli su se i bukvalno gušili u blatu. Njihove zaglavljene noge nisu više slušale volju. Marševalo se samo pet do šest kilometara dnevno.

Tek na ultimatum ruskog cara Nikolaja Drugog Romanova saveznici su formirali komisiju sa francuskim generalom Piaronom de Mondezirom na čelu koju su uputili u inspekciju da na licu mesta sagleda stanje naše vojske, može li se na nju dalje računati i ima li uopšte vajde da se ona reorganizuje. Izviđačka vojna misija pristigla je u Medovu 22. decembra. Međutim, i operativni dogovori saveznika oko toga na koji način, odakle i gde transportovati Srpsku vojsku radi reorganizacije, tekli su vrlo sporo, uz česte izmene dogovorenih planova.

Na osnovu izveštaja, ocene i predloga misije francuskog generala Mondezira da ne postoje uslovi da se Srpska vojska reorganizuje na albanskom primorju, ali da ona zavređuje da joj se pomogne, da se evakuiše na siguran prostor (predlog je bio „negde u Francuskoj ili Grčkoj"), general Luj Furnije 26. decembra izdaje odobrenje da se Srpska vojska ukrca u Medovi i Draču, a da će iskrcavanje biti "negde u severnoj Africi". Organizacija pomorskog transporta pripala je Italijanskoj ratnoj mornarici.

Početni plan evakuacije predstavljao je svojevrsnu kalkulaciju saveznika vezanu za njihovu nespremnost da otvore Makedonski front i realizuju prikrivene namere da našu vojsku iz Afrike prebace na Zapadni front. Nepreciznost oko mesta iskrcavanja ubrzo će ponovo postati predmet dužih usaglašavanja među saveznicima, čemu treba dodati i činjenicu da su već nakon prvog transporta Italijani doveli u pitanje i mesto ukr- cavanja i time još više iskomplikovali situaciju. Sve to dovešće do izmena početnog plana u ključnom trenutku našeg izbavljenja, što će Srpsku vojsku koštati velikih žrtava koje se mogu sagledati sabiranjem grobova duž maršrute od Drača do Valone i svih onih koji su svoje kosti ostavili na Krfu, Vidu i u Plavoj grobnici. Nika- da se neće saznati tačan pa ni približan njihov broj jer se te dodatne žrtve nikada nisu izbrojile, ali se proce- ne kreću na nekoliko desetina hiljada umrlih.

Ukrcavanje

Postupajući po odobrenju generala Furnijea, Vrhovna komanda Srpske vojske izdala je 31. decembra naređenje za prikupljanje trupa prema medovskom i dračkom pristaništu. Komandant Trupa novih oblasti izdao je 31. decembra naređenje da se Kombinovani odredi Vardarska divizija prvog poziva, ne čekajući smenu na položajima, odmah krenu ka Draču i spreme za ukrcavanje u brodove. Usledilo je formiranje komisija za ukrcavanje u pristaništima (za medovsko pristanište sa pukovnikom Milivojem Zečevićem na čelu, dračkim je rukovodio pukovnik Dragutin Kušaković), uređenje prihvatnih logora (kod Lješa i u Raštbulu) i ešaloniranje jedinica radi organizovanijeg ukrcavanja. Za obezbeđenje ukrcavanja u Medovi određena je Treća armija, a u Draču Timočka vojska. U prihvatnim logorima moralo je u svakom momentu biti najmanje 4.000 vojnika.

Već 4. januara bio je gotov raspored jedinica za ukrcavanje. Novim planom evakuacije u međuvremenu je precizirano da odredište bude Bizerta, a razmeštaj trupa u pustinji u Tunisu. Za to vreme u Brindizi su doplovile francuske oklopne krstarice "Žile Mišel" i "Viktor Igo" i tri transportna broda, spremni da preuzmu prve transporte naših vojnika sa albanskih obala i prevezu ih u Bizertu, ali nisu naišli na odgovarajuću saradnju italijanske flote koja je organizovala transport.

Prvi transport Srpske vojske ukrcan je u Draču 6. januara. Izgledalo je da je mukama srpskog vojnika došao kraj. Ali, italijanska komanda istoga dana uspostavlja zahtev saveznicima da se promeni mesto ukrcavanja i predlažu da to bude Valona. Nešto zbog nepodesnosti i slabih kapaciteta luka (niskog gaza za tako velike brodo- ve), nešto zbog ugroženosti medovske i dračke luke od austrijske pomorske flote koja je sa dve krstarice 12. januara napala transportne brodove u Draču, ali i sa kop- nenih pravaca koji su ostali nebranjeni zbog kapitulacije Crnogorske vojske, nešto zbog nevičnosti naših starešina da bolje organizuju ukrcavanje, haotičnog stanja izbegličkog ešelona, teškog stanja iznemoglih, bolesnih i ranjenih koje su (plašeći se zaraze) italijanski vojnici izbegavali da transportuju, a ponajviše zbog sabotiranja italijanske komande (kapriciozni i arogantni kapetan Lenjani ukrcao je 14. januara samo deo planiranog transporta, a 21. januara prekinuo ukrcavanje i na obalu vratio već ukrcane vojnike, sitničario je u formalnostima zahtevajući spiskove ukrcanih, sve do fabričkih brojeva pušaka...), taj saveznički plan evakuacije doveden je u pitanje u najtežem trenutku po srpskog vojnika.

Međutim, i taj plan biće izmenjen. Već po pristizanju prvog transporta u bizertsku luku, svojevoljnom odlukom admiral Emil Geprat naredio je, protivno prethodnom stavu Vrhovne komande Francuske vojske, da srpski vojnici ne budu razmešteni u pustinji već po varošima, kasarnama i bolnicama tuniskog Sredozemlja: - Moramo ih bar za trenutak metnuti pod krov. Na taj način spasao je na hiljade srpskih vojnika od sigurne smrti.

Transporti po tom planu sporo su odmicali, a na lađe se dugo čekalo. Evakuacija se odužila. Predsednik komisije za ukrcavanje u Draču pukovnik Kušaković 13. januara žalio se Vrhovnoj komandi: ... Sa transportom trupa iz Drača ide vrlo sporo... Ako se produži sa ovakvom sporo- šću, ono se ne može završiti ni za godinu dana.

Kapitulacija Crne Gore otežava evakuaciju

Postojeći plan pokazao se kao neodrživo rešenje naročito onog momenta kada je 13. januara Austrougarska vojska ušla u Cetinje, te je morao biti hitno izmenjen. Istoga dana iz Medove su obustavljeni svi pomorski transporti trupa. Kada je 21. januara Crnogorska vojska kapitulirala, bitno se izmenila celokupna vojna situacija u albanskom priobalju. Kopneni putni pravac od Bara ka Skadru i Medovi ostao je nebranjen, a pomorski od Boke ka Draču otvoren i ugrožen. Od toga dana u Medovu više nije pristigla nikakva pošiljka da ne bi pala u ruke neprijatelju. Iz te luke samo su još u dva navrata (19. i 23. januara) isplovili brodovi natovareni izbeglicama i iznemoglim, bolesnim i ranjenim.

Novim planom evakuacije, koji su saveznici počeli da pripremaju odmah po ukrcavanju prvog transporta (datum donošenja plana poklapa se sa pomenutim zahtevom Italije da se promeni mesto ukrcavanja, a pripremna naređenja savezničkim snagama za njegovu realizaciju usledila su već nakon dva dana), odustaje se od Medove i Drača kao rizičnih i neuslovnih mesta za ukrcavanje. Odlukom saveznika po novom planu od Srpske vojske traži se da se trupe iz prikupljenih rejona usmere i odmaršuju suvim do Valone, koja se sada određuje kao mesto ukrcavanja. Istim planom Krf se prvi put pominje kao mesto iskrcavanja jer su, odmah nakon upućivanja prvog transporta u Bizertu, srpska vlada i prestolonaslednik Aleksandar uporno insistirali da se izmeni saveznički plan u pogledu mesta iskrcavanja, te da se trupe „ne upućuju u tako daleke prostore, već da se privuku bliže Otadžbini", tako da je to bio i svojevrsni odgovor saveznika na taj energičan zahtev.

Novi plan ni u čemu nije uvažavao stanje u kome se nalazi Srpska vojska. Za srpske trupe on je značio dodatni napor i dodatne žrtve, jer je u nemogućim uslovima živim leševima na izmaku volje i snage trebalo da maršuju dodatnih 150–200 kilometara, a nametnut je i problem evakuacije stoke. Iako će ta odluka saveznika skupo koštati Srpsku vojsku, već iscrpljenu jednoipomesečnim maršem, boleštinama i glađu, imponovala je saveznička odlučnost da konačno reši agoniju jedne vojske.

Pritisnuta ultimatumom ruskog cara i izveštajima misije sa albanske obale, Francuska je rešila da se efikasnije i neposrednije angažuje u evakuaciji, bez obzira na ugovor sa Italijom koji joj je do tada vezivao ruke.

Pripremnim naređenjima za realizaciju novog plana od 8. januara regulisano je da snage 6. puka afričkih lovaca (konjica Kolonijalnih francuskih trupa) iz Bizerte 11. januara okupiraju Krf i tamo stvore osnovicu za iskrcavanje (Grčka se o tome neće pitati), da se deo francuskih pomorskih snaga sa Dardanela uputi za Solun i u njegovom zaleđu uspostavi mostobran.

Italiji je tim planom nametnuto da preuzme ulogu zaštitnice marševskih kolona kroz Albaniju, Engleskoj da na Krf doturi potrebnu opremu za logore i vojsku, Francuskoj da preuzme komandovanje nad ukrcavanjem i da osigurava pomorski transport na relaciji Drač – Valona i odbranu konvoja od Valone do Krfa, za šta je angažovano odeljenje torpiljera iz Bizerte. Vrhovnoj komandi Srpske vojske naređeno je da organizuje marš suvim za Valonu, sprovede sve potrebne pripreme urednog i organizovanog ukrcavanja u brodove i izvrši izviđanje Krfa.

Svrstani u 19 osnovnih i dva "bis" ešalona, od 19. januara živi kosturi, uvaljani u blato, započinju marš po novom planu – suvim za Valonu radi transporta na Krf. Kada su austrougarske trupe 24. januara ušle u Skadar nastupio je kritični momenat za Srpsku vojsku koja je tek počela povlačenje ka Valoni. Tog trenutka zapretilo je totalno uništenje i njenih poslednjih ostataka

U organizaciji Francuske vojske i uz angažovanje 12 manjih brodova sa kapacitetom prevoženja od po 500 ljudi i devet velikih lađa („Kordova", „Redžina Elena", „Umber- to", „Re Vitorio", „Armenija", „Verden", „Kralj Viktor", „La Loren", „Perzo") sa ukupnim kapacitetom do 20.000 ljudi (realno su se mogli koristiti kapaciteti do 7.000 ljudi), od 3. do 19. februara danonoćno su se prevozili srpski ešaloni manjim brodovima od Drača do Valone i velikim lađama iz Valone za Krf. I u takvim uslovima (besprekorne organizacije transporta) bila su potrebna čak 22 dana da se iz Valone za Krf ukrca poslednji – 19. ešalon, koji je sačinjavala Kom- binovana divizija 1. poziva. Najzad, 19. februara u popodnevnim časovima završena je albanska epopeja Srpske armije koja je trajala punih 80 dana. Za dva dana, 21. febru- ara, na drugom, zapadnom, frontu počeće najveća bitka Prvog svetskog rata – bitka za Verden, brižno priprema- na sve vreme naše albanske epopeje.

Skupa saveznička nesloga

Za prevoženje Srpske vojske sa obala albanskog primorja saveznici su angažovali 81 transportni brod i šest sanitetskih lađa, a za osiguranje celokupne operacije upotrebljeno je 70 ratnih i oko 100 potisnih brodo- va (patrolnih i minolovaca). Pri tome, na savezničke brodove neprijatelj je izveo 26 podmorničkih i 25 napada iz vazduha.

Postoji više podataka o tome koliko je vojnika prevezeno sa obala Albanije. Jedan od najverodostojnijih je onaj kojim je raspolagala francuska misija koja je rukovodila prevozom i podatke prikupljala na licu mesta. Sledeći podatke navedenog izvora proizilazi da su se sa obala Albanije tokom operacije od 7. januara do 19. februara iskrcala ukupno 154.454 vojnika. Od toga na Krf je prevezen 138.691 čovek, u Bizertu oko 10.763 vojnika, na Korziku 3.000, a u Francusku 2.000. Navedenom broju treba dodati i deo trupa (odred pukovnika Vasića) koji se kroz Makedoniju probio u Solun – 3.631 vojnik.

Treba imati u vidu i da su u Albaniji ostali samo delovi nekih jedinica u selu Driziša na Vojuši radi čuvanja i ishrane stoke i kompletna Konjička divizija kojoj su saveznici još 19. januara obustavili svaki pokret. Ona je bila prikupljena na reci Vojuši sa 1.500 ljudi i 16.500 konja, a postupno se prebacivala iz Albanije sve do 5. aprila, kada je Albaniju napustila i Komisija za ukrcavanje u Valoni. Kad saberemo i te brojke, dolazimo do podatka da je Srpska vojska, nakon golgote kroz koju je prošla, uspela da sačuva i na sigurno dovede kontingent od 159.585 vojnika.

Ako se ima u vidu da je glavnina Srpske vojske pristigla na Jadransko primorje od 16. do 20. decembra, da je za ukrcavanje jedinica za Tunis (iz Drača, Medove i Valone) utrošeno 10 dana – od 6. do 16. januara, za marš trupa suvim od Drača do Valone 9 dana – od 19 do 28. januara, a da su za transport trupa iz Valone za Krf utrošena 22 dana – od 28. januara do 19. februara, dolazimo do zaključka da je Srpska vojska zbog lošeg prihvata i izmene plana saveznika izgubila od 29 do 33 dana – okruglo mesec dana. Mesec dana umiranja! Da je prihvat srpskih trupa bio pravovremen i dobro organizovan, celokupna Srpska vojska bila bi na Krfu mesec dana ranije a broj umrlih bio bi smanjen za više od polovine, jer je smrt narastala pro- gresivno. Bila je to cena savezničke nesloge i čestih izmena planova koju je platila Srpska vojska.

Stradanje srpske mladosti

Strahote, muke i teškoće albanske golgote najteže su, uz trećepozivce, podneli golobradi mladići, regruti čiji su grobovi posejani u Bizerti i Sidi Abdalahu, gde su se nadali utočištu, a gde je mnoge od njih čekao pravi pomor. Grobovi upravo tih mladića najbrojniji su u severnoj Africi.

Poslednja (četvrta) partija regruta mobilisana tokom rata radi popune Srpske vojske skupljena je u oskudnom vremenu, na brzinu. Stupila je u vojsku za vreme nemačko-austrougarsko-bugarske oktobarske ofanzive 1915. godine. Regruti su bili u sastavu novoformirane Inspekcije rezervnih trupa sa pukovnikom Miloradom Ristićem na čelu. U odstupnici Ministarstvo vojno potčinilo je Inspekciju komandantu Trupa novih oblasti generalu Bojoviću.

U sastav rezervnih trupa upućena je klasa regruta (1896. godište) koji 1915. godine nisu navršili 21 godinu, kako je to predviđao član 2 Zakona o ustrojstvu vojske. Službenih podataka o broju regruta u toj klasi nema, ali se iz jednog izveštaja inspektora rezervnih trupa vidi da je po spisku vođeno 612 kaplara i podoficira i 26.514 redova.

Osim toga, sa novooslobođenih srpskih teritorija komandant Trupa novih oblasti uputio je u operativne jedinice kontingent od 6.000 sveže obučenih vojnika. Tako je u odstupnicu krenuo kontingent od 33.126 pripadnika Inspekcije rezervnih trupa.

Nered koji je neprijateljska ofanziva stvorila u državnoj upravi (koja se i sama morala povlačiti) nije dozvolio da se regruti snabdeju makar u meri jedinica drugog poziva, pa je većina tih mladića već u Prizrenu bila pocepane odeće i obuće te su na odstupni marš krenuli bosi. Za vreme marša ishrana regruta bila je nedovoljna. U početku su dobili samo 250–300 grama brašna za pet dana. Kasnije nije bilo ni toga pa su na maršruti od Kavaje do Fijeri bukvalno umirali od gladi.

Kolone regruta bile su već uveliko proređene (24.280 vojnika) kada su golobradi i bosonogi srpski mladići krenuli na odsudni marš preko Albanije, na levom odstupnom pravcu Timočke vojske. Čudna je bila maršruta regruta kroz Albaniju. Od Prizrena su krenuli između Paštrika i Koritnika duž Belog Drima preko Vezirovog Mosta i Ljum Kule do Bicaja i dalje pravcem Piškopeja – Debar – Struga. Inspektor rezervnih trupa zatražio je od ministra vojnog da se jedinice povuku preko grčke granice, ali je ministar neopozivo odbio taj predlog. Vrhovna komanda odobrila je, ipak, da đačka četa i svi bolesni regruti iz Ohrida i Struge pređu u Grčku i nastave marš u pravcu Korče i Florine ka Solunu, gde su ušli u sastav odreda pukovnika Vasića. Glavnina kolone nastavila je odstupanje ka Elbasanu, gde ih je zatekla naredba o ešaloniranju celokupne vojske u pravcu Medove i Drača, tako da su umesto na jug ka Valoni (gde im je bilo bliže pristanište) skrenuli na sever ka Tirani.

Kolera satire mladost

Tu u Tirani trupe su se prvi put prikupile i regruti su se mogli javiti za lekarsku pomoć. Baš tu su se javili i prvi znaci kolere među njima. Samo iz kruševačkog puka, prema svedočenju Milana Petrovića, u bolnici u Tirani ostalo je oko 700 regruta, a ukupno njih 1.500 nije moglo nastaviti marš.

Od Tirane kolona je nastavila kretanje ka Šijaku, nadomak Drača. Iz Šijaka, kolona je nastavila pokret noću 19-20. decembar, pa je na raskrsnici Drač – Kavaja čelo kolone, umesto udesno ka Draču, usmereno ulevo ka Kavaji iako im je Drač bio nadohvat ruke.

Bila je to velika i kobna greška, jer prolazak kolone tim pravcem nije bio pripremljen ni diplomatski ni vojnički, što će rezervne trupe koštati velikih i nepotrebnih žrtava tokom narednih dana. Prema oceni lekara rezervnih trupa Milana Petrovića od Šijaka do Fijerija izgubljeno je još 3.000 regruta.

Prve krupne posledice te odluke ispoljile su se kad su se jedinice od 21. do 31. decembra nagomilale pred nabujalom rekom Škumbom i tu morale zastati. "Posle dva sata gacanja po blatu i vodi, stigosmo do prelaza na Škumbi. Tu je bio inspektor trupa sa Štabom. Rukovodio je prelazom. Bila su svega dva čamca... Dnevno je prevoženo oko 2.000 duša, dok je ukupan broj trupa iznosio oko 15.000. Zgomilane u glibu na obali, trupe su bez hrane čekale na prevoz više dana...", navodi Milan Petrović u "Tragediji naših regruta".

Sumnjajući da među regrutima vlada kolera, kolonu su zaustavile trupe italijanskog Ekspedicionog korpusa na reci Semeni i tu kod Fijerija, obustavljen im je svaki dalji pokret. Najpre je italijanski komandant Bertoti zahtevao od komandanta rezervnih trupa da sve jedinice odmah napuste Fijeri i da se vrate u Drač, pod pretnjom obustave svakog zbrinjavanja i snabdevanja koje je izneto u devet tačaka. To je značilo još 150 kilometara marša živih kostura po blatu po kome su već jednom prošli i jedva dopuzali.

Pritešnjena ultimatumom italijanskog komandanta, Vrhovna komanda zabranila je svim kasnije nastupajućim ešelonima koji su marševali suvim ka Valoni pristup logoru i naredila obilazak Fijerija. "U Fijeri se ne sme ni jedna naša jedinica zadržavati", bilo je izričito naređenje Vrhovne komande od 27. januara.

Odmah je formirana bolnica koja je bila smeštena u Omer-pašinom konaku. Upravnik te bolnice bio je doktor Moravac, a upravnik prijemne ambulante doktor

Milan Petrović. Ambulanta je obrazovana bez ikakve opreme. U stvari, prostorija je više poslužila kao sklo- nište za umiruće i za kapelu, negoli za ambulantu koja je u tim uslovima radila svega četiri-pet dana, do formiranja bolnice.

Kolera je tu uzela svoj danak. Dnevno je umiralo po 40 do 60 regruta. Prema depeši inspektora rezervnih trupa od 6. januara, prethodnog dana umrlo je 59 vojnika. Za desetak dana boravka pod šatorima umrlo ih je oko 400. U bolnici u Fijeriju ostalo je smešteno oko 800 regruta. O njima se do sredine februara, kada su preživeli prebačeni na Krf, starao lekar Milan Petrović. U bolnici u Fijeriju, od 26. decembra 1915. do 16. februara 1916, umrlo je 1.029 regruta i pitomaca.

Duga kolona bespomoćnih mladića, posle dogovora saveznika, ipak 7. januara nastavlja pokret ka Valoni. Na čelu kolone bio je 1. puk niških rezervnih trupa, za njim na drugi dan Božića kreću regruti kruševačkog, a na treći dan Božića i kragujevački puk. Biće to i redosled ukrcavanja u valonskoj luci, s tim što je prednost data iznemoglim, bolesnim i ranjenim koji su zajedno sa 1. pukom upućeni u Bizertu a ostali pukovi rezervnih trupa za Krf.

Izdužena četvorodnevna kolona kontrolnu tačku u Noviju čelom prelazi 10, a začeljem 14. januara. Poslednji vojnici te duge kolone mučenika prelaze Vojušu tek 12. januara. Za obolelo ljudstvo iz sastava rezervnih trupa i Skopske podoficirske škole poslednji kilometri marša bili su najteži.

Čistilište pred valonom

Na obalama Vojuše otvoren je karantin – čistilište pre ulaska u Valonu. On će odmah biti pretvoren u logor u kome će biti smešteno i ostati 1.000 obolelih. Taj broj potvrdiće kasnije i komandant Odbrane Beograda izveštavajući o tome Vrhovnu komandu 19. januara, pri prolasku njegovih jedinica preko Vojuše. U logorima će zauvek ostati oko 400 regruta, a još nekoliko stotina nastradalo ih je pri prelasku Vojuše kod sela Ljubovče.

Ostavljajući na svom krvavom putu u Fijeri, na obalama Vojuše i u njenim talasima ukupno oko 1.800 obolelih i više od 1.000 umrlih, u valonsku luku uspelo je da se ukrca svega nešto više od 7.500 pripadnika rezervnih trupa. Deo njih oko 5.000 oporavljaće se na Krfu a ostatak u Bizerti i Sidi Abdalahu gde će se po bolnicama nastaviti svakodnevna umiranja.

Ministar vojni i Vrhovna komanda bili su kasnije vrlo bolećivi prema regrutima. Prihvatili su da većina onih koji su se od bolesti i rana lečili u bizertskim bolnicama do pred sam kraj rata ostanu u sastavu Rekonvalescentnog odeljenja u Lazuazu.

Povodom propasti srpskih regruta, narodni poslanici podneli su interpelaciju na 42. redovnom zasedanju Narodne skupštine 28. avgusta 1916. godine. O pomoru regruta Narodna skupština raspravljala je na 88. zasedanju 6. aprila 1918. i 18. decembra 1919, kada je formiran.

Anketni odbor koji je pripremio Memorandum o uzrocima upropašćavanja regruta rezervnih trupa. Anketirani ministar vojni nije znao ni koliko je regruta evakuisano sa obala albanskog primorja, a vojvoda Bojović smatrao je da Anketni odbor nije nadležan za to.

Ukazom Vrhovnog komandanta od 5. aprila 1920. "predata su zaboravu sva neraspravljena dela predviđena u Vojno-kaznenom zakoniku", pa je na taj način i pitanje pomora srpskih regruta i satiranja srpske mladosti "skinuto sa dnevnog reda", to jest – zataškano. Ali za istoričare, ono je uvek aktuelno.