Aleksandar Popović - Sudbina jednog Čarlija

Aleksandar Popović - Sudbina jednog Čarlija

Jednog dana mama mačka je ostavila svog sinčića Čarlija u luci, jer je želela da on proputuje svet i ne doživi njenu sudbinu običnog lovca na miševe. Tu ga nalazi devojčica Violeta čiji je tata bio kapetan broda. Zajedno sa Violetom Čarli obilazi svet. Čitajte kako je mačak Čarli osvajao srca napuljskih mačaka, prodavao šešire, radio u cirkusu i doživeo niz drugih neverovatnih avantura.

Živeli su mali siroti neuki miševi u jednoj drvenoj rupi i jeli su samo stare suve novine. Ceo su svoj život razmišljali kakav bi ukus imala jedna masna kobasica. O njoj im je pričao samo jedan stari miš, koji je probao i zna kog je ukusa. Odlučili su da odu mesaru i da uzmu jednu kobasicu, kako bi se nahranili. Našli su rupu kroz koju su svi, predvođeni starim mišem, ušli kod mesara u mesarnicu i najeli se kobasice. Njihovi su stomaci bili prepuni i okrugli kao lopta. Ali, kada je to video mesar, i požalio se svojim mušterijama, jedna starija gospođa je rekla da će mu dati jednu žutu mačku, koja će te miševve loviti, jer ona ima dve. Tako je i bilo. Mačka je čuvala mesarnicu, a miševi su ponovo bili gladni i jeli samo stare suve novine. Ta mačka je imala primedbe na taj njen način života. Ona je govorila da nikada neće dozvoliti svom detetu da bude samo čuvar jedne mesarnice, već će ga ukrcati na brod kako bi obišlo svet i prošlo mnogo avantura. Kada je omacila jedno lepo mače, jedne noći kada mesar nije bio tu, ona ga je krišom odnela među sanduke koje je trebalo ukrcati na brod. Iako je kao i svaka majka mnogo patila, rešila je da to učini, jer mu ona bolji život ne može pružiti. Tako je malo i glupo mače, jer je bilo neuko i tek rođeno, drhtalo od straha u noći među kutijama i molilo se da mu se majka vrati.

A majka je došla u mesaru i imala šta zateći. Miševi su iskoristili to što ona nije bila tu pa su uzeli jednu masnu kobasicu kako bi se najeli. Tada je mačka uhvatila jednog miša i taman ga je htela pojesti videla je mamu mišicu kako na ulazu u rupu plače. Ona je žalila što će joj dete umreti. Mačka se na to sažalila, jer je upravo ostavila svoje dete, da se samo bori kroz život i pustila malog miša da ode svojoj majci.

Ali, mesar j e bio ljut. Prebio j e mačku i isterao je iz mesare zbog toga što su miševi opet ušli kod njega. Tada je olučio da o žutoj mački izmisli priču koja će se na daleko čuti i niko je neće hteti. To je bila priča koju je on svim mušterijama pričao sutradan, a oni su odlučili da prenesu tu priču drugim ljudima i tako niko nikada neće želeti žutu mačku. Naime, u njegovoj priči ta žuta mačka je bila ljubomorna na devojčicu koja je bila veoma lepa. To je nateralo mačku da zatvori devojčicu Sonju u žuto bure i da je nikada ne pusti da otuda izađe. Trebalo je da drugari Sonje, mali čovečuljci dođu iz šume i oslobode j e, inače bi ceo svoj život bila tamo zatvorena. Mačka joj je još i vezala reč, tj. uzela joj je mogućnost govora, i uspela je da onemi devojčicu Sonju. Sonja je uz pomoć dobrih čovečuljaka pobegla i počela da priča a otuda, da bi sebe spasila, mačka je došla u mesarnicu i umiljkivala se mesaru, a on ne znajući za njenu tamnu prošlost primio je. Sada, kada je za to saznao rešio je da je prebije i otera.

Sutradan je to mače našla ćerka kapetana tog broda, mala Violeta, i želela je da ga zadrži. Otac joj to odmah nije dozvolio, ali je kasnije pristao, jer je ona rekla da će im koristiti, da će loviti miševe na brodu. Mala Violeta je htela da mu da ime Rikardo, ali otac nije dozvolio, jer se kuvar zvao Rikardo, pa na poziv će se oboje odazivati. Tako je mačak dobio ime koje mu je kapetan dao. Zvao se Čarli. Mali i glupi mačak nije znao čak ni šta je more, mala Violeta je pokušavala da mu objasni, ali joj nij e išlo od ruke, sve dok nij e mačka u more spustila. Mali Čarli nij e ništa znao, i sve je upoznavao i učio sa Violetom. Ali, kao i svaka životinja, predosetio je da će se nešto dogoditi na tom brodu. Naime, predosećanje je izazvalo strah u njemu i on se sakrio u kuhinji ispod police, dok je kuvar Rikardo pokušavao da ga izvuče odatle, on to nije dozvoljavao. Tada je izbila pobuna na brodu. To je nešto najgore što se na brodu može dogoditi. Mornarima je bilo dosadno, i kako se dosada ne bi nastavljala, odlučili su da pobuna izbije. Kapetan je pokušavao da je zaustavi tako što je pobunjenički bokal bacio u vodu, ali su mornari uskočili u vodu i ponovo ga doneli na brod. Pobuna je bila zaista opasna. Tada je Violeta sa Čarlijem spasila očev brod. Odlučila je da prekine pobunu i izvede smešnu predstavu kako mornarima ne bi bilo dosadno. Ona i Čarli su izveli predstavu, crtali su svim mornarima brkove, ljubičaste, narandžaste, plave i svi su se smejali. A od oca je su dobili zlatno ordenje za to što su učinili. Čarli je taj zlatni orden nosio na svom repu.

Tako je Čarli naučio da bude učesnik u smešnom pozorištu. Nakon toga Čarli više nije bio samo glupi mali mačak, on je porastao i bio je veoma pametan, jer je uspeo da vidi mnogo više od običnog mačka. On je znao samo za mesarnicu i brod i njihovo smešno pozorište, nije imao pojma o svemu ostalom. Tada mu je mala Violeta rekla da će doći u Napulj, veliki prelepi italijanski grad, i da će tu ostati čitav dan. Ali greškom i nepažnjom, Violeta se razdvojila od Čarlija. Ona je ušla u neko ko bajagi dvorište, gde je svaka devojčica ko bajagi princeza, tamo ima ko bajagi prinčeva i ko bajagi vrtova. Ona je ušla i čitav dan bila ko bajagi princeza. Igrala se sa ko bajagi princem, prskali su se vodom, ko bajagi su jeli, klackali se na klackalici, ljuljali na ljuljašci... ali se u jednom trenutku, kada je pao mrak, setila da je zaboravila na Čarlija.

Otišla je do luke i tamo čekala Čarlija i dozivala ga. Ali, Čarlija nije bilo, i brod je morao da krene. Nisu mogli da ga čekaju. Za to vreme Čarli je bio negde po Napuljskim ulicama, video je napuljske mačke, koje su mu na engleskom mjaukale da ga vole, i da ga primaju u društvo. On ih nije razumeo ništa. Na to je bio ljubomoran jedan crni mačak, koji ga je pozvao da se biju. A baš kada je tuča počela, neka im je žena sa prozora bacila konzervu i pogodila Čarlija u levo oko, tako da mu je ono bilo natečeno i crno kao da je imao naočare na jedno oko. Nakon toga je u nekoj kafani ostao do jutra i tada se setio da je zaboravio svoju najbolju drugaricu Violetu. Pitao saobraćajca da mu pokaže put do luke, ali broda nije bilo.

Tužan je išao ulicama, ne znajući kuda ide, dok ljudi i žene nisu počeli da ga jure. Nije znao šta je to grof, i zašto su ga tako zvali, mislio je da je to možda zbog onog otečenog levog oka, jer možda to imaju grofovi lopovi. Rekli su da im je on pojeo slaninu, iako on to nije učinio, i nazivali ga najgorim lopovom. Tako je Čarli morao da se spašava, i uspeo je nekako da pobegne od njih. Ali došao je na ivicu jednog mosta i hteo je da skoči u vodu i tako se ubije, jer bez Violete nije znao šta da čini. Odlučio je da skoči sa ivice mosta. I baš je tada čuo kako jedna devojka drugu doziva imenom Violeta. On je stao ispred njih i video da to nije njegova Violeta. Na ovom svetu je postojalo mnogo violeta, i nijedna nije bila ista, baš kao što ni njegovi nokti na nogama nisu bili isti. Ali, kada su dve sestre, starija Margareta i mlađa Violeta, videle mačka koji govori, odlučile su da ga uzmu i odnesu svojoj kući. Margareta je izrađivala šešire, pa će mačak prodavati te njene šešire, a napuljske gospođe će želeti da ih kupe.

Tako je i bilo, Čarli je prodao mnogo šešira i obogatila se Margareta. Onda kada je prodala sve svoje šešire odlučila je da proda i mačka. Ali, Violeta nije to dozvolila. Međutim, Violeta je volela najviše na svetu svoje bluze. Sve je oblačila samo jednom, i to 5-6 bluza dnevno, i odmah bi ih smatrala starima. Tada je Margareta rekla da će joj kupiti tri nove bluze i Violeta je pristala da prodaju mačka. Prodale su Čarlija čika glupom Avgustu, koji ga je odveo svome cirkusu. Čika glupi Avgust je imao ćerku Violetu koja je bila buduća najbolja drugarica na svetu mačku Čarliju. Stavili su ga sa njima u kućici na točkovima, koja nije imala vrata već neku zavesu koju su kačili sa zihernadlom, a na krovu te pokretne kuće na točkovima bila su svetleća slova. Bilo mu je sve čudno, ali je Violeta bila dobra i rekla mu da će ga čuvati i da će sa njom biti deo smešnog pozorišta u cirkusu. Bilo je to najsmešnije pozorište kje je čika glupi Avgust imao.

Violeta i Čarli su punili pozorište i obogatili čika glupog Avgusta. Violeta ga je čuvala, hranila i mazila, ali i čika glupi Avgust. Deca su dobijala grčeve u stomaku od njihovih smešnih pesmi i predstava, a to je bio grad smeha i radosti i niko nikada nije bio tužan zahvaljujući najslavnijem mačku na svetu. Ali, njegova slava nije dugo trajala. Naime, on je prilikom jedne prestave pao sa ljuljaške zajedno sa Violetom. Nju je otac odveo u bolnicu, jer je nogu polomila, ali mačka nije imao ko da vodi, jer on nije imao oca. Sedeo je tri dana ispod kuće na točkovima, ali niko osim direktora cirkusa, redara nije došao. On ga je nahranio i odneo ga i bacio pred nečiju kuću. Čarliju su od pada bile polomljene zadnje noge, pa nije mogao da hoda, ali je usput saznao da je mala Violeta ostala bez te noge, i da je poslata u sirotište za cirkusku decu, a čika glupi Avgust se razboleo od tuge za svojom ćerkom.

Nekako je na tom betonu na kom je bio bačen, u novoj kući, preživeo noć. Iznenada ga ujutru budi nečiji hod. To je hod čoveka sa broda, mačak je mogao da prepozna taj hod jer je bio na brodu. Bio je to neki čovek sa štapom. Kada ga je Čarli ugledao odmah ga je prepoznao, bio je to kapetan. Nije mogao da veruje da su se opet sreli. Sa njim je još uvek bila njegova ćerkica Violeta. Nahranili su ga, pozvali su veterinara, i on im je rekao da će biti dobro, moći će da hoda, ali uz pomoć štapa. Iako se Čarli nadao da će sa Violetom opet predstavljati smešno pozorište, to više nije bilo moguće. Pošto je kapetan u penziji i Čarli će u penziju. Dobio je penzijsko rešenje da ima penziju jer je bio brodski mačak koji je predstavljao smešno pozorište. Nije mu se to svidelo, čak ni Violeta nije bila ona stara, nije se sa njim igrala, već ga je terala da računa. Čarli to nije znao. Veći je deo svog dana provodio na tavanu, sve dok jednog dana na njegovom mestu nij e legla na istom tom tavanu stara žuta mačka. I dok j e Čarli terao ona mu je pričala njenu tužnu sudbinu i pričala mu je za žutu laž, zbog koje je niko više nije hteo. Ali, ona bi bila dobro samo da zna da je i njeno mače dobro. Tada je on zagrlio, bila je to njegova stara majka.

Onda je oslučio da se osveti mesaru. Otišao je njemu i pitao ga zašto j e izmislio tu priču, a on mu odgovorio da se 1000 puta pokaj ao, jer više ni jedna mačka nije uspela da sačuva mesarnicu od miševa kao ona. Zbog jedne noći i jedne izgrickane kobasice je proterao, i to mu se obilo o glavu. Tada mu je Čarli rekao da je ona njega pratila te noći i zato se je to desilo, a mesar se pokajao i ponovo je uposlio da mu čuva mesarnicu. Tako je Čarli uživao u svojoj starosti, jer mu je majka bila dobro, imao dosta hrane sa kapetanom, samo Violeta nije bila ona ista. Čudno je to što su svi ostareli, a ona je i dalje bila mala devojčica. Ali Čarli nije mogao da razume da je to kapetanova bratanica, a ne ćerka. Ona Violeta je bila odrasla devojka. Da ne bi razočarali mačka kapetan je zamolio Violetu, devojčicu, da obraća pažnju na njega, da se igra sa njim, a ne da ga tera da računa. I Violeta je odlučila da glumi njegovu malu drugaricu sa kojom je igrao smešno pozorište. Potražila ga je na tavanu, a on je gledao u zvezde i razmišljao o Napulju, o tome kako bi voleo da ga još samo jednom vidi, i da vidi one mačke, iako ih nije razumeo i iako i danas ne zna šta im znači: aj lav ju, hi iz maj boj, hi iz maj boj...

__________________________________

Aleksandar Popović je rođen 20. novembra 1929. godine u Ubu kao drugo dete u uglednoj porodici. Na formiranje njegove ličnosti od najranijeg detinjstva su uticale majka i tetke, pa je to, možda, razlog što je Aleksandar Popović žene smatrao značajnijim od muškaraca i što su žene bile glavni junaci njegovih dela.

Porodica Popović se preselila u Beograd gde je Aleksandar završio Treću mušku gimnaziju. Prvi put se oženio sa samo 17 godina. Poslednji razred gimnazije završio je vanredno. Sa suprugom Danicom dobio je četiri kćerke - Milicu, Sofiju, Tatjanu i Persidu. U tom periodu posvetio se pisanju poezije i postao kandidat za člana Udruženja književnika Srbije. Krajem četrdesetih godina bio je uhapšen pod optužbom da je informbirovac, a godine koje je proveo na Golom otoku ostavile su dubok trag u njegovom životu. U Beograd se vratio sa 24 godine, kao potpuno oronuo i sed. Najteže mu je palo što je otac prekinuo kontakt sa njim. Prinuđen da radi bilo šta da bi preživeo, bavio se raznim poslovima. Bio je tokom 50-ih godina i zidar, moler, staklorezac, asfalter... Iako je, prema sopstvenim rečima, živeo "kao pas", to je period njegovih susreta sa srpskim narodom, naročito na pijacama gde je u razgovoru sa seljacima proučavao njihove navike i govor. Na tim mestima nastali su junaci njegovih dela.

Početkom 50-ih godina upoznao je Duška Radovića i prihvatio njegov poziv da za Radio Beograd piše radio-drame za decu. Narednih šest godina intenzivno je sarađivao sa dečjim dramskim redakcijama većine naših radio-stanica.

Prve literarne tekstove objavio je 1959. godine, a 1961. postao je član Udruženja književnika Srbije. U književni život ušao je 30. Decembra 1964. godine premijerom predstave "Ljubinko i Desanka" u Ateljeu 212. Naredne godine premijerno je izvedena i njegova predstava "Čarapa od sto petlji". Obe predstave naišle su na loše kritike, ali Aleksandar Popović nije posustao. Nastavio je da piše, a njegova karijera krenula je uzlaznim putem.

Televizija Beograd je snimila dramu Nameštena soba, prema njegovom tekstu. Drama je dobila veoma dobre kritike domaće stručne javnosti, a i međunarodno priznanje na festivalu Prix Italia. Na Sterijinom pozorju 1966. godine izvedene su dve njegove drame - Narodno pozorište iz Beograda izvelo je Sablju dimiskiju, a Atelje 212 Krmeći kas. Tada je dobio i specijalnu nagradu za dramski tekst.

Njegovu narednu dramu Jelena Ćetković izvodila su pozorišta u Subotici, Nišu, Kragujevcu, a bila je tražena i u Moskvi, Varšavi, Berlinu. Konačno postao je prepoznatljiv pisac i dobio mesto koje zaslužuje. U Ateljeu 212 je 12. februara 1967. premijerno prikazana njegova drama Razvojni put Bore Šnajdera. U Beogradskom dramskom pozorištu prikazivala se u to vreme drama "Smrtonosna motoristika" koja je i u Frankfurtu na smotri avangardnih pozorišta Evrope doživela ogroman uspeh. Na televiziji se tada emitovala i serija TV Bukvar koja je bila deo akcije opismenjavanja. Serija i glavna junakinja Kika Babić, koju je igrala Mira Stupica, bile su toliko popularne da su ih gledali i pismeni i nepismeni.

Početkom 70-ih Aleksandar Popović je sa porodicom otišao u SAD pošto je dobio jednogošnju Fordovu stipendiju. Živeli su u Njujorku, u Grinič Vilidžu, tadašnjem centru hipi kulture.

Po povratku iz Amerike, Aleksandar Popović je neumorno pisao i nizale su se premijere. Iako je imao velikog uspeha, ipak su postojale nesuglasice sa okolinom. Sredinom 70-ih u Barutani, ispod Kalemegdana, osnovao je neformalnu teatarsku grupu.

Početkom 80-ih godina razišao se sa suprugom i ona je to teško podnela. Njena smrt 1984. godine jako je uticala na Aleksandra Popovića. Utehu je našao u pisanju. I njegovo zdravstveno stanje se pogoršalo, ali se on okrenuo pozorištu kao smislu svog života.

Početkom 90-ih premijerno je u Pirotu izvedena njegova predstava Bela kafa, a potom i na Sterijinom pozorju u Novom Sadu gde je dobio nagradu za komediju. Predstava Kult teatra Tamna je noć izvođena je u Švajcarskoj, ali i na Brodveju. Slede premijere predstava "Mrtva tačka", ali i novo izvođenje Razvojnog puta Bore Šnajdera.

Početkom 1996. godine njegovo zdravstveno stanje je jako pogoršano. Bolovao je, ali je i dalje pisao. U to vreme završava svoj novi komad "Baš bunar" koji je želeo sam da režira. U sredu 9. oktobra 1996. Aleksandar Popović je preminuo. Zanimljivo je da je prethodne večeri bio na premijeri novog izvođenja svoje drame "Ljubinko i Desanka" u Ateljeu 212. Istom dramom, 32 godine ranije, počela je njegova karijera pozorišnog pisca na sceni istog pozorišta.

Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.

Nemoguće je tačno utvrditi koliko je dela Aleksandar Popović napisao. Sačuvano je četrdesetak pozorišnih komada, pedesetak radio-drama, dvanaest televizijskih drama, oko pet stotina TV emisija i desetak dečjih romana.

Dobitnik je velikog broja književnih i pozorišnih nagrada, a 1996. godine proglašen je i za ličnost godine. Za sobom je ostavio mnoštvo intervjua, što u nedeljnim i dnevnim novinama, što u radijskim i televizijskim emisijama. Prema njegovom tekstu snimljen je i igrani film "Tamna je noć".