Aleksa Šantić - Mostar

Aleksa Šantić - Mostar

Lirski elementi i naracija u poeziji Alekse Šantića

U Mostaru, februara, već se najavljuje proleće. Živica naglo olista, a badem zapupi. A u maju...

Lepote! Uz reku, kao labud beo,

Leži Mostar i, pun sunca, adiđara,

Sav trepti, i stremi s kopljima munara

Kao da bi nebu preleteti hteo

(Pogled s vrha)

Takav jedan beharom iskićeni maj, godine 1868, uneo je radost u bogatu trgovačku kuću porodice Šantić, rodio im sina Aleksu, učinio je bogatijom. Takav jedan maj je s prvim dečjim plačem ušao u pesnikovu dušu i srce, učinio ga večito zaljubljenim u njegova cvetanja. Zbog toga je pesnik Stevan Raičković i napisao:

Dva pesnička imena postala su jedini i nezamenljivi sinonimi za dva geografska naziva Vranje ili Bora Stanković, Aleksa Šantić ili Mostar. Skromno Vranje živi u monumentalnom Borinom spisu, a ceo nenadmašni Mostar podseća na skromnog Aleksu. Jedan pesnik se rodio u Vranju i odlutao iz zavičaja, kao svi; Aleksa Šantić se rodio u Mostaru i umro u njemu kao niko. Oči njegove kao da je odnela Neretva, a srce do kraja istrošio vodenički kamen na Buni.

Šantić nije uspeo da završi trgovačku školu u Trstu, kod ujaka; naučio je nešto italijanskog i nemačkog, dok mu je njegov privatni učitelj Ljudevit Vuličević, pisac, udahnuo ljubav prema književnosti. U Mostar se vratio 1883. godine, koji je ubuduće napuštao samo za vreme kraćih izleta do mora, Nevesinja, Boračkog jezera...

Kada su ga drugovi, gotovo silom, poslali na Ženevsko jezero kod prijatelja, pesnika Jovana Dučića, žalio se:

Eto, ja ne mogu ovdje, pa ne mogu. Volim Ronu, volim šume i tu švajcarsku zemlju jednakosti i slobode – ali ja hoću onamo gdje miriše naša trava s golih brda, onamo gdje me vole moji drugovi i braća.  

Duboko srastao u hercegovački kamen, poput lišaja, u svetlosti i boje mostarskog neba i praskozorja, Šantić je svojim celokupnim pesničkim delom, sve do naših dana, stvarao nove pesnike sa gotovo istovetnom ljubavi prema tom vrelom, čistom kamenu. Jedan od njih je i savremeni akademski slikar Jusuf Nikšić, koji je povodom svoje izložbe "Hercegovački motivi", juna 1971. pevao:

... Iziđem iz zida kao pauk iz rupe što muhu vreba, ali me svjetlost rastoči, oglođe me do kosti pa se vratim slijep tamo odakle sam pošao. Vratim se uzaludnosti svojoj. Umoran, navučem očne kapke i sve mi se ponovo prikazuje: hodam bosonog s kamena na kamen pa preskačem rijeku a ona me tegli natrag, ne da mi dalje. Otvorim prozor a zvuk me razbije pa ne znam kako da se pokupim. Zagrizem od jada kamen i ne slutim da sam postao lišaj na ovom tlu...

Ljubav prema rodnom kraju i njegovim ljudima bila je i ostala Šantićevo nepresušno vrelo pesničkih inspiracija. Od svojih prvih stihova, objavljenih 1887. u somborskom omadinskom časopisu Golub, do stihova štampanih deceniju kasnije u vlastitom časopisu, Šantić je ispevao oko dve stotine pedeset pesama, kroz koje je uobličavao svoj umetnički lik, sazrevao kao čovek. Postepeno su izlazile, jedna za drugom, njegove zbirke stihova Pjesme, koje su bile glavna, ali ne i jedina preokupacija mladog Šantića. Godine 1895. pokrenuo je – zajedno sa prijateljima Jovanom Dučićem, Svetozarom Ćorovićem, Atenasijem Šolom, zatim ostalim članovima čuvenog kruga "dvanaestorice mostarskih apostola" – "Zoru", list za zabavu, pouku i književnost, prvi takve vrste u Bosni i Hercegovini. Objavio je i "Lirski intermeco", knjigu svojih prepeva Hajneovih pesama, Šilerovog "Viljema Tela", "Pesme roba" Svetopluka Čeha.

U srpskim književnim društvima koja se tada osnivaju Šantić je ne samo njihov organizator, pevač, recitator, glumac, dirigent i kompozitor već i propagator ideja koje su inspirisale njihova ostvarenja. Svojim rodoljubivim poletom mladi naraštaj je probudio ceo Mostar, ne samo đake i omadinu nego i zanatlije i trgovce, one starije srpske građane iz turske čaršije, sa fesom na glavi. Grad na Neretvi je pevao, recitovao, glumio... Tada nije bilo neobično videti nekog gazdu u oniskom dućanu kako pored lojane sveće, utisnute u vreću brašna, uči svoju ulogu, maše rukama kao u nekom zanosu.

"Šantić je prepevao svoju varošicu u jedan mali idol", zabeležio je književni kritičar Pero Slijepčević.

On nam izaziva sliku starog i ponosnog grada na dubokoj reci, u hladu čempresa i jablanova. Robuje se tu, ali i strasno voli sloboda. I pod navalom orijenta čuva se stari slovenski običaj, i pod strogim običajem srca sagorevaju, i u toj ljubavnoj groznici ne pokazuju se ljubavnici na ulici, no stidno promiču baštama. Idealni grad Alekse Šantića lepši je od Pariza svojom istočnjačkom skrovitošću, a od samog istočnjačkog Stankovićevog Vranja čistiji je svojom moralnom čistotom. Prema drevnom Dubrovniku, kako ga je opevao Dučić, odnosi se kao živa lepota prema uspavanoj.

Šantićeva slika o Mostaru je prepuna detalja. Vidimo njegovog oca, domaće ognjište gde se gudi o Strahinjiću Banu, tu je i beg Rašid-beg, koji se zamandalio u kući da ne gleda "kaursku carevinu", i prebira po pameti nekadašnje pobede i radosti stare. Tu je i sva vreva omladine, nemirne, što se vrti dole, oko modrozelene Neretve, poput galebova. "Šedrvani, jorgovani dodijaše ponavljajući svoju rimu, a u Mostaru ih je zbilja mnogo. Mirisne bašte, sočno južno voće u njima, raspevane ptice, otmeni crni čempresi, romantična Radobolja ruši se između svojih vodenica kroz mostiće i vijuga sva bela".

Poput Šilerovog shvatanja takozvane "lepe duše", Aleksa je uz karakter imao i savršenu lepotu, lepotu i duše i tela, bio je apsolutni ideal "čoveka viteza, fanatični prijatelj i plemeniti protivnik". Jednom, upravo na puteljku uz Radobolju, kroz bašte i vinograde, susreo se Aleksa sa austrijskim intendantom, jednim poručnikom. Oficir ga je ljubazno i sa vidnim uzbuđenjem pozdravio, čestitao mu na zbirci koja je 1913. godine bila objavljena u Mostaru, na zbirci pesama Na starim ognjištima. Aleksa se iznenadio i zbunio.

Aleksa Šantić kao da nije hteo da veruje u zlo među ljudima. Imao je neku unutrašnju potrebu da sve preinači na lepo i simpatično. Apolonski lep i bogat, nije razumevao mržnju, zavist, "ljude nije delio na dobre i rđave nego samo na prijatne i dosadne, ali je smatrao za ljudsku tragediju što je na svetu bilo više dosadnih nego zlih". Za njega Dučić kaže da je bio najveće dete u našoj književnosti.

Kao pesnik Šantić se formirao pod uticajem narodnih pesama i nekoliko starih pesnika: Đure Jakšića, Jovana Jovanovića Zmaja i Vojislava Ilića. Njegove pesme, naročito ljubavne, doživele su 1901. godine oštru kritiku Bogdana Popovića u "Srpskom književnom glasniku". Povodom njegove treće zbirke pesama, koja je izišla iste godine kad se pojavio i "Glasnik", urednik ovog časopisa Bogdan Popović je objavio oštru i srditu kritiku, koja se odnosila ne samo na Šantića nego i na sve tadašnje pesnike "koji su iz 19. u 20. vek prešli sa raštimanim lirama, u iznošenim pesničkim kostimima, na umornim pegazima". Iako stroga, u ono vreme neuobičajeno stroga, ali duboko analitička i estetičko pedagoška, Popovićeva kritika nije osporavala Šantića pravo na pesničko stvaranje; ona je zapazila njegovu pesničku obdarenost i ukazala na nekoliko lepih pesama u njegovoj zbirci, ali je od pesnika zahtevala mnogo više umetničke discipline, odgovornosti, stručnije vladanje poetskim instrumentima, bolje poznavanje tehnike posla.

Prvi utisak posle pročitane ocene bio je za Šantića vrlo težak. "Niko ovako nije stradao od Kosova do danas", vajkao se on ponekad i docnije u svom poluveselom maniru, ali, što je dublje razmišljao, on je sve više, pošten i iskren, kakav je bio, uviđao i sam i počeo otvoreno priznavati da su zamerke bile opravdane i da je upozorenje na njih moglo biti samo od koristi. Još pre Popovićeve kritike šantić je uviđao da mu mnogo štošta "nije u redu", da mu svaka stvar "nije suho zlato". Sve više je dolazio do saznanja da mu je i za pesnički i za urednički poziv potrebna veća "erudicija i predsprema". Žalio se Sremcu i Matavulju da je mlade godine "gotovo proćerdao".

"Jahao sam konje, ašikovo, pio!" Pa ipak se nadao da će nadoknaditi propušteno. Počeo je marljivo da radi, da obogaćuje biblioteku i ozbiljnije uči nemački jezik, da se "naoružava" solidnijim znanjem, kako je u vedrim trenucima govorio sestri i zetu. Postao je prema sebi strog kritičar; nije se više mirio sa mišljenjima prijatelja da je simpatičan i zbog svojih nedostataka. Pesmu je duže "nosio i gladio", a ne kao ranije, samo dan-dva. Bio je to prelomni trenutak u Šantićevom književnom razvoju.

"Kamo sreće", govorio je on, "da mi je ovakva kritika bila upućena ranije, da mi uštedi uzaludno lutanje". To lutanje, "šegrtovanje" starijim pesnicima, trajalo je dugo, više od cele decenije. Uzroke tako sporom Šantićevom razvoju treba tražiti u činjenici da je i književno i nacionalno vaspitan na narodnoj poeziji, u njegovom skromnom, samoučkom obrazovanju, u zaostalim kulturnim, a i teškim i nesređenim prilikama njegove uže domovine.

Šantić je izrastao iz godina kada se u toj pokrajini vodila poslednja borba s Turcima, mogao je da pamti i "turski vakat", dolazak Austijanaca, teško narodno razočarenje, novu bunu 1882. godine, novi poraz, ponovno pribiranje, prenošenje borbe na kulturno tlo, sve dok nije stigao novi naraštaj sa škole. Posle 1909. godine Šantić je privremeno, zajedno sa Ćorovićem, emigrirao u Veneciju, a početkom prvog svetskog rata, zbog pesama Boka i Ratari, uhapšen je od austrougarske vlasti i izveden pred sud sa grupom istaknutih mostarskih Srba.

Težak i buran je bio život Alekse Šantića, što je, svakako posebno uticalo na vrednost njegovog pesničkog dela.

Dve decenije posle kritike u "Srpskom književnom glasniku", prilikom proslave Šantićeve pedesetogodišnjice, Bogdan Popović je pisao:

Ono što ste ispevali, ja sam od vas očekivao, ali sam u svoje vreme morao ukazati na vaše greške i nedostatke. Da niste ispevali nekoliko pesama kao što su Pretprazničko veče i Veče na školju, pored mnogih koje ne bih mogao zameniti ni sa kakvim drugim, ja bih bio duševno siromašniji.

Biti pesnik u nekoj izuzetnoj situaciji, piše Sartr, znači biti ličnost, uspravna ljudska ličnost. Šantić je bio takav pesnik. "Uvek sam se pitao kako je u Mostaru, u toj čaršiji, u tim sokacima i magazama iza trgovačkih bankova nastalo takvo i toliko blago kulturne vrednosti", zabeležio je Zuko Džumhur.

Ulicama su još tada prolazile žene u feredžama i zarovima, ljudi su se još prilično delili po konfesijama i mnogi tuđili između sebe i po staležima kojima su pripadali i po običajima koje su održavali. Pa ipak, našlo se tu toliko mladih ljudi koji su u tim skladištima robe pevali, pisali, glumili i režirali. Između dve mušterije, između dva poslovna razgovora, između dve posete prijatelja nastali su stihovi, pripovetke, romani i pozorišni komadi, ili se pisale note, uvežbavao hor i spremala uloga za narednu predstavu neumornih mostarskih amatera. O svom ruhu i kruhu, bez dnevnica i putnih naloga, ovamo su dolazili pisci iz drugih krajeva, čak iz udaljenih država onovremenskih da se sretnu sa drugovima po peru, da ih obaveste, podstaknu i podrže u njihovim poduhvatima.

Eto, u takvom malom Mostaru Šantić je smogao moralne jačine i samopouzdanja da piše poeziju, koja se razlikuje od sivog vremena u kojem je nastala. Tako nam je Šantić na primeru pokazao da ne postoje i ne prete provincije same po sebi i da su na prvom mestu živi ljudi ti koji ih ili donose ili prerastaju. Ako je idealista bio Aleksa Šantić, bio je u ono vreme i njegov grad, duhovna žiža Bosne i Hercegovine, začetak organizacija i pokreta svih vrsta kod sve tri vere. I pored "tri vere i tri politike" imao je jednu fizionomiju, osećao se "kud ide i šta hoće". Bujala je radinost vedra i prkosna. Grad i gospodstven i raspevan, kao što je i Šantić gospodstven, strog i raspevan.

Pa ipak, Šantićeva snaga se lagano osipala pod krutim udarcima sudbine. Ubrzo je zapao u ozbiljnu nervnu krizu, a senke mašte pretvorile su se u teške halucinacije. "On, koji je toliko pevao beloj i razbludnoj mesečini mostarskoj, stao je da se plaši, nije smeo u pomrčinu", pisao je Vladimir Ćorović. Sve njegove ljubavi i sve njegove mržnje bile su pravedne, u ime lepote.

Onamo, na vrhu, ko dan jedan beo,

Ja ću s kopljem stati, ti, maglena hordo,

I ko' požar zlatan radosno i gordo,

Na bregu lepote izgoreti ceo.

Bio je srpski pesnik, a Muslimani su ga, kažu, osećali kao da je njihov. Kada je umirao, mora da se ceo Mostar vajkao: "Kuda će sada Aleksa, u raj ili dženet?" U raj ili dženet – svejedno, ali u srce Mostaraca – sigurno!

Februara 1924. nije više bilo nade za jedno novo Šantićevo proleće. "Izgoreo" je na veliku žalost svih građana Mostara. Umesto pepela, ostale su njegove pesme, žive i sveže, i danas i uvek. Dok ih čitamo, izazivaju u nama osećanje nečega toplog, prisnog, nečega što hoće da živi u ponoći, da se kreće u slobodi, da se bori.

Zar to ne podseća na životnu otpornost našega naroda toliko gaženog, a nikada poraženog!

"Šantić je bio rođen u onom ponositom kraju, gde se nalazi srž celoga našeg naroda, u zemlji krepkih ljudi i snažnih osećanja, gde su nikle najbolje pesme naše, u kraju koji je bio rasadnik cele naše rase iz koga smo presađeni u severne i istočne krajeve", u kraju u kome se sa gordošću prirode razvijala i gordost čovekova.

Život teče, uvire u nas, mi reagujemo emocionalno i spontano. Ako smo pak pesnici, onda se po toj krivulji reagovanja i diktatu srca odazivamo pesmom, poezijom. Šantić se na teme života odazivao, emotivno ih beležio. To su sve odjeci pesničkog glasa i jedne iste ljudske reakcije nastale u različitim vremenima i situacijama. Šantić pripada svom vremenu, njegovim bunama i borbama, ali unutar tog opredeljenja i pripadanja postoji i ne kida se, ne gubi onaj šantićevski glas, glas uzbudljive, uznemirene, prema svetu otvorene iskrenosti.

Jezik je njegov čist, narodni, bogat, zvučan i tečan kao suza.

U njegovim pesmama teče riječ ijekanska iz najbolje Hercegovine prelivajući se u šarenoj lepoti izraza. I način mišljenja i osećanja kod njega su tipično hercegovački: njegova poezija me podseća na onu sitnu mahovinu priraslu za planinsku stenu, čim je odvojite od stene, ona se izmrvi i postaje bezoblično trunje, rasipaju se fini mali cvjetoliki oblici koji je čine sličnom nekom pokrivaču.

Šantić je bio melanholik, čija je ličnost stalno vibrirala od neugasive sete do neumornih zaleta, neumorni opredeljenik bola iz koga je, i kada mu je bilo najteže, odnekud izbijala snaga. On je pevao:

No svjetiljke moje pogažene nisu,

One iz mog bola svoju snagu crpe...

Ko kandila sjajna, kao purpur zore,

Meni moje rane svijetle i gore.

(Žetva)

Kad čitamo Šantićeva celokupna dela, vidimo kako je jednog trenutka bio sav obuzet mišlju o rodnoj grudi, drugog – o kakvoj lepotici, trećeg o majci ili sestri, ili bratu, ili ocu... "Možda se silno varam" – pisao je Stendal – "ali ove promene strasti u ljudskom nešto su najlepše što poezija može pružiti ljudima, koje ona istovremeno uzbuđuje i uči".

Neko je rekao da poeziju ne treba deliti na delove, pesme na ljubavne, socijalne, rodoljubive, elegične, već je posmatrati kao jednu jedinstvenu pesmu građenu tokom celog života jednog pesnika.

Ovdje sam prve stihove napiso'

Ovdje je s dušom poletila miso'

Visoko, tamo gdje se istok žari.

Ovdje mi negda bješe raj...

A sada?

Na moje srce grobna zemlja pada,

I ja se rušim, ko' ti dome stari.

(Naš stari dome)

Melanholična, lirska priča u stihovima o prolaženju mladosti i porodične sreće; u taj motiv svih vremena i svih pesnika on nije uneo ništa više nego svoju ličnu iskrenost – ali i ništa manje. Sve što je imao da kaže bilo je u njegovom, ljudskom srcu, i on je to kazivao običnim, čednim rečima čoveka koji je rano ostao bez svojih najdražih da se u životu, sam, lagano ruši i najzad sruši kao njegov pusti "stari dom".

Većina Šantićevih intimnih ispovesti data je u kontrastu «nekad-sad», dakle, u maniru narodnog pevaća, koji je Šantić najviše od svih naših pesnika upotrebljavao.

Sjutra je praznik. Svoju svjetlost meku

Kandilo baca i sobu mi zari

Sam sam. Iz kuta bije sahat stari

I gluhi časi neosjetno teku.

(Pretprazničko veče)

S pravom su tu elegiju nazvali jednom od najlepših što ih je ispevao. Ta pesma je kao sinteza tuge za izgubljenom porodicom u Šantiću sazrevala nekih dvadeset godina. Pesnik se u svojoj usamlejnosti sećao srećnih dana, kada su svi njegovi bili živi. To je bila patrijahalna, snažna i zadovoljna porodica. Deca su se igrala i radovala šarama koje titraju u vatri dok ih je majka nežno nadgledala i starala se o njima. Otac je sa susedom Petrom pričao priče i pevao pesme uz gusle koje su opijale dečju dušu. Praznici su dočekivani sa radošću. Pred ikonom je tinjalo kandilo koje kao da je čuvalo porodičnu sreću. Te uspomene činile su pesnikovu usamljenost još težom, osećanje lične nesreće još dubljim, tugu za mladošću koja je nepovratno prošla još produbljenijom. Suočen sa saznanjem da je sve zauvek prohujalo i da je u životu ostao sam kao "list sveo pod bjelinom inja", pesnik, na granici očajanja, uspeva da sagleda smisao života u svojim pesmama, koje ga, personificirane kao ptice, ponovo vraćaju miru, veri i jednoj novoj ljubavi.

Ne tuži! S bolom kuda ćes i gdje bi

Mi pjesme tvoje, i drugova sviju,

Što svoje duše na zvjezdama griju-,

Sveta smo živa porodica tebi!

Pesme su zamenile porodicu, vratile trenutno ugaslu veru, pa se umesto duševne klonulosti, kroz suze radosnice i saznanje o ponovno nađenom životnom cilju, pesnikova sumorna duša krepi i razvedrava;

I akord zvoni... sve u sjaju jačem

Kandilo trepti i sobu mi zari...

Iz kuta muklo bije sahat stari...

Ja sklapam oči i od sreće plačem...   

Ova pesma počinje dubokom setom, muzikom nežnog sećanja, čiji ga zvuci "iz kuta bije sahat stari" ranjavaju i bolno podsećaju na prošlost. Pesnikava duša tada postaje poprište složenog sukoba dve podjednako jake sile. Jedne, koja ga vuče u ponor, očajanje, pesimizam i ništavilo, i druge, koja pokušava da ga uzdigne iznad lične nesreće i neizmernog bola, da ga vrati svojim pesmama, da ga privoli životu. I ona pobeđuje. Može se ipak lepo živeti sa saznanjem da i posle smrti život traje, da ga produžavaju pesme, da će one, kada bude potrebno, pružati ozarenje, podršku. Tamni i mračni tonovi, koji se kao paukova nit prepliću kroz čitavu pesmu, na kraju postaju svetliji, belji, a njihova muzika, iako još uvek smirena, veselija i srećnija. Pretprazničko veče je pesma koja budi mnoga sećanja, stvara različite asocijacije, vraća nas detinjstvu, roditeljima, braći, susedima i onim divnim i nikad zaboravljenim danima bezbrižnosti i pritajene smirene sreće, Pero Slijepčević je povodom te pesme pisao:

U ličnom umiranju pesnika i njegova doma, ja osećam iz te pesme jednu širu tugu stvari koje umiru, nestajanje cele naše patrijahalne kulture, koja, uzevši od svoga gospodstva, prolazi, nezaustavno čili pred nemirom novih orijentacija. Dosta je proći ispred starinskih kapija mostarskih, pa da se oseti muzika prošlosti, lepote glasova koji dolaze.

O mili časi, kako ste daleko!

Vi draga lica, iščezla ste davno!

Pusta je soba... moje srce tavno...

I bez vas više ja sreće ne stekoh...  

Sporo i bolno rađala se pesma "Pretprazničko veče", u kojoj je "familijarna opsesija došla do kosmičkih razmera", godinama je rasla tuga u pesnikovom srcu, sazrevala, prečišćavala se, uobličavala i, najzad, kao plamen izbila kroz ove vanredno jake stihove, koji se u cjelokupnoj našoj lirici mogu porediti samo sa Jakšićevim stihovima iz pesme "Na Liparu".

Tuga za izgubljenom porodicom, voljenom ženom, nezadovoljstvo društvenim prilikama ponekad su prerastali u mračna klonuća, u nekakav neizlečivi bol. Ipak, bili su to samo tamni trenuci. Njih je smenjivala, kao i u narodnoj lirici, plamena žudnja za životom, jedno zdravo osećanje, duboka radost što je čovek živ. I tada je pevao:

... Snagu mi duše nikada ne satra

Zamahom kobnim života bič grubi...

Ja ćutim vatru svetu i rijetku –

Moja je duša u svome začetku

Obukla na se sunca zlatni veo...

(Trubadur)

Ja hoću pjesme, sunca i behara

Hoću da pijem iz puna pehara

Radosti! Hoću, ko duga nad lukom,

Da sjajan trepetim uz glas tvojih struna...

(Harfi)

U takvim raspoloženjima nastale su Šantićeve čežnjive i erotične pesme, u kojima nije originalan, jer peva po starinski, kao što se uvek pevalo. Njegove pesme o ovoj temi sadrže sve bitne crte narodne ljubavne lirike. Zbog toga su mnoge i ušle u narod Emina, Pod jorgovanom.

U pesmi Jedna suza živi osećanje koje je naše isto toliko koliko i Šantićevo, jedna strast koja "uvek ostaje ista". U mnogim njegovim pesmama mi osećamo živog čoveka – kako bi Zola rekao – čoveka čije otkucaje srca i treperenje mozga čujemo u svakoj reči. Iako ponekad Šantićeva reč ima starinski zvuk i svako osećanje ostavlja utisak nečega bezbroj puta doživljenog i banalnog, pesma se ipak oseća kao novo, originalno treperenje. Sve to deluje kao nešto s čime se prvi put susrećemo. Takva je i Jedna suza, u kojoj se novom iskrenošću i jačinom, sa sposobnošću da staroj reči da novu boju, kazao toliko puta obrađivano u poeziji raspoloženje čoveka, kome se draga žena udala za drugog.

Jesenje sunce. I, k'o sa visina

Olovni oblak po duši mi pade

Najcrnji pokrov bola i gorčine.

I kobna miso' moriti me stade:

Što moja nisi! I što smiraj dana

Ne nosi meni zvijezde, no jade?...

(Jedna suza)

Bio nov ili starinski, Šantićev jezik ima «čudesnu moć da izražava u svojoj potpunosti misli i osećanja ljudi koji će tek doći». Zato je i za mene veliki pesnik.

Uvodeći u poeziju ribare, ugljare, kiridžije, pečalbare, sejače, kopače, žeteoce, izražavao je i težnje ugnjetenih ljudi za socijalnim oslobođenjem. Jedna od glavnih Šantićevih tema je život izrabljivanog čoveka. On je tu svoju ljubav pokazao kroz slike ljudi i njihovog života. Katkad je uzimao likove iz herojske prošlosti, čijom je tradicijom bio zadojen u detinjstvu, idealno shvaćenom. Te idealne, viteške likove iz narodne pesme upotrebljavao je u težnji da raspali veru u sopstvene snage. Takav je Lazar Mutap u njegovim Kiridžijama. Idealnim likom ovog junaka umorne kiridžije se na počinku napajaju kao čarobnim napitkom koji pomlađuje. Dok kačamak krčka i dok umor kao olovo pritiskuje grudi i udove, oni sanjaju o neobičnom junaku, neobičnom konju i neobičnim delima. Smoći snage i sanjati kada se samo radi, malo jede i spava a teško diše, znači nikako se ne predavati, znači nastavljati borbu, znači boriti se za lepo. Kraj vatre na putu razgoreva se naš narodni ep. Iz olujne i jezive noći izbija delija sjajan i neobuzdan kao prolećno sunce. Blistaju mu ruho i oružje. Ne jede i ne pije sirotinjski, ropski, nego kao slobodan, kao "mrki vuk iz gore', "ovčije plećke dvije", vina "bakrač cio". A potom opet na put, kroz olujnu noć, i vučje čopore, kao buktinja u ljudskom obliku, kao "divni čovek koji sve sme i sve može". Na krilima herojske bajke otkidaju se jadne kiridžije od bede svoga života i lete kao jednoj budućnosti koja bi bila tako svetla kao ova zamišljena prošlost.

Mir. Glavnje bukte. Širom noći svježe

Ko crven behar iskre lete, tonu,

A družba sjedi. Neko skretanj reže,

Neko umoran glavom na panj klonu

Pa slatko hrče, dok priču kramara

Slušaju drugi...

(Kiridžije)

Bedu narodnog života Šantić je prikazao potpunije nego ijedan drugi naš liričar. Do njega patriotsko osećanje nikad nije u tolikoj meri bilo i socijalno. On je prvi širom otvorio vrata lirike znojavom narodu, njegovim teškim radovima i mukama. To su "buntovnici sveti", sa dušom oluje što hrli i leti, i krilima zlatne raspaljuje luče», to su nepresušni izvori sile na kojima se i sam pesnik krepi. On svim svojim bićem oseća njegovu snagu, nepobedivu i žovotvornu snagu naroda. Njegova ljubav, koja treperi u tim stihovima, nužno dobija i izvestan opšti značaj, te mogu da se primene na sav radni svet, koji trpi i strada.

O klasi moje ispod golih brda

Moj crni hljebe krvlju poštrapani,

Ko mi te štedi, ko li mi te brani

Od gladnih ptica, moja muko tvrda?!

(O klasje moje)

Protest protiv mučne sadašnjosti, kao jedan od vidova kojima se izražava patriotsko osećanje, nalazi se često u Šantićevim pesmama. Ima ga u različitim nijansama. Jedna od njih je ukazivanje na tešku narodnu bedu, prouzrokovanu neprijatljeskim pljačkanjem, kao na primer:

Svu muku tvoju, napor crna roba,

Poješće silni pri gozbi i piru...

A tebi samo, ko psu u sindžiru,

Baciće mrve... o sram i grdoba!...

(O klasje moje)

Šantić je imao časove očajanja ili, bolje reći, ogorčenja, gneva i tuge zbog toga što je ropsko pomirenje, prilagođavanje i "snalaženje" uzimalo velike razmere. Ipak, veru u narod nikada nije gubio. Bilo mu je jasno da "istrajnost, borba, muke željenoj nas meti dižu", i da "protiv sile silom uzdiže se". Znao je da "tamo daleko naša zora spava". Zvao je u boj, na žrtve, u pohod protiv zla, zvao i sokolio tako uporno, strašno i lepo kao narodni pevač u epskoj pesmi. Ta njegova ljubav prema poniženom i uvređenom, to socijalno saučesće i milosrđe, taj drhtaj strune zove se dobrota srca.

Aleksa Šantić je izvanredno saosećajna priroda, saučešće i ljubav u njemu trajno i nerazdvojno žive. Cela njegova poezija je iz tog izvora.

Ali uz osećajnost Šantić ima i ideje koje se iz ove psihologije iskristalizavaju, i njegove socijalne pesme imaju svoju osobenu, rekao bih, emotivnu misaonost. Šantićeva socijalna osećanja imaju nečeg poetski-filozofskog u sebi. To je izraženo na jedan originalan način, spontano iz samog pesničkog bića. To čisto stanje Šantićeve socijalne pesme je njen najviši kvalitet.

Svojim jednostavnim pesmama, u kojima spontana ljudska priča teče kao reka, uvek sveža i nova, koja zapljuskuje i prodire u sve mnogobrojne, zapretane obale naše, uči nas Šantić životu i danas. Zbog toga ga čitam, volim i prihvatam, "shvaćam i krepim se kod starog pesnika, poslednjeg pesnika romantike, kao što se svraća u Dečane i Gračanicu", jer, "doći njemu, to je kao doći na ostrvo dobrote".

Aleksa Šantić - Mostar

Raskopčava se bijeli vinograd

pred bodežom visine

u čistoj kutiji jutra.

Silaze usnuli dobošari

i drhte zagledani

u kamenu usnu rijeke.

Stara kost mosta

razdvaja vrijeme

na nepomične vjetrove i kadulju.

Njegova mlada srž

spokojno

cjeliva lobanju vode.

Pomjereno središte sunca

niz zapaljeno uže

ruši se u dvadratnu tišinu krečnjaka.

Žeđ pred njim otkriva

male poklopce od rđe

pod kojima gore tri strane svijeta.

Četvrta strana pretočena u vino

raste u visinu

kroz mermerni obruč jutra.

Selena M. Seferović

__________________________________

Aleksa Šantić je jedan od najpoznatijih pjesnika novije srpske lirike. Rođen je 1868. godine u Mostaru, gradu u srcu Hercegovine, gdje je proveo veći dio svog života. Otac Risto mu je rano umro pa je staranje nad njim preuzeo stric. Imao je dva brata, Peru i Jakova, i sestru Radojku koja se udala za pjesnika i Aleksinog prijatelja Svetozara Ćorovića. Živio je u trgovačkoj porodici u kojoj nisu imali razumjevanja za njegov talenat, pa se, poslije završetka trgovačke škole u Trstu i Ljubljani vraća se u rodni Mostar.

Stvarao je na razmeđu dva vijeka i više nego drugi pjesnici svog naraštaja povezivao je idejne i pjesničke patnje 19. i 20. vijeka. U njegovom pjesničkom stasavanju najviše udjela su imali srpski pjesnici Vojislav Ilić i Jovan Jovanović - Zmaj a od stranih najvažniji uticaj je imao Hajnrih Hajne koga je i prevodio. Svoju najveću pjesničku zrelost Šantić dostiže između 1905. i 1910. godine kada su i nastale njegove najljepše pjesme. Šantićeva poezija je puna snažnih emocija , ljubavne tuge a i bola i prkosa za socijalno i nacionalno obespravljen narod kome je i sam pripadao. Njegova muza je na razmeđu ljubavi i rodoljublja, idealne drage i napaćenog naroda.

Rodoljubiva poezija je poezija rodne grude i domaćeg ognjišta Moja otadžbina. U nekim od svojih najpotresnijih pjesama Šantić pjeva o patnji onih koji zauvjek napuštaju domovinu i odlaze u tuđi svijet Ostajte ovdje, Hljeb. Šantić naglašava patnju i mučeništvo kao najvažnije momente u istorijskoj sudbini srpskog naroda Mi znamo sudbu.

Ljubavna poezija mostarskog pjesnika razvila se pod jakim uticajem muslimanske ljubavne pjesme, sevdalinke. Ambijent njegovih ljubavnih pjesama je ambijent bašta, behara, hamama, šedrvana,... Djevojke koje su u njima pojavljuju se okićene đerdanima, bajne su i izazovne ali ipak skrivene ljepote. Takva je pjesma Emina, a duh te pjesme je toliko pogođen da je pjesma ušla u narod i pjeva se kao sevdalinka a samo rijetki znaju da ju je Šantić napisao. U ljubavnim pjesmama najčešći motiv je čežnja. Pjesnik sve svoje drage posmatra iz prikrajka pa čežnja najčešće prerasta u tugu zbog neostvarene ljubavi i promašenosti muškog života.

Šantić je bio jedan od osnivača kulturnog lista "Zora" kao i predsjednik Srpskog Pjevačkog Društva "Gusle". Tu je upoznao i družio se sa poznatim pjesnicima tog doba: Svetozarom Ćorovićem, Jovanom Dučićem, Osmanom Đikićem...

Poznati pjesnik je umro 2. februara 1924. godine u rodnom Mostaru od, tada neizlječive bolesti, tuberkuloze.