Alberto Moravia - Um i telo

Alberto Moravia - Um i telo

S nepunih trinaest godina moja sestra Alina je imala svog prvog muškarca, jednoga sladunjavog i plavog mladića, u licu pomalo hijena, koga je ona posećivala u susednom stanu gde je on živeo zajedno s druga dva svoja prijatelja, studenta kao i on. Imala sam tri godine više od nje, bile smo snažno vezane jedna za drugu, i tako, ovo je prvi put da smo opazile kako smo bile, tako reći, samo jedna osoba u kojoj sam ja, ružnikasta, bledunjava i rahitična, ali inteligentna, predstavljala duh, a Alina je, gipka kao zmija i bujna kao kip i s čelom od jedva dva prsta iznad lica koje je bilo samo oči i usta, bila telo.

Duh je doista živeo samo od misli o telesnom životu; koga je u zamenu malo - pomalo opskrbio s manje ili više idelanim opravdanjima za svoje apetite. I Alina, taj prvi put, me gnjavila s pitanja, poput ovih:

- Što kažeš? On hoće da dođem kod njega, obećao mi je dar. Išla bih, ali osećam strah; šta ti kažeš?

A ja, oduševljeno:

- Idi samo, što očekuješ, seti se, ti ne tražiš čoveka, nego ljubav što je najlepša stvar u životu.

Tako je otišla i vratila se i, napokon, vodila je ljubav i s drugom dvojicom njegovih prijatelja studenata, a posle s tolikim drugima; ja sam svaki put znala pronaći dobre razloge koji su joj smirivali savest. Rezultat svega je bio da je pet godina posle Alina imala ne znam ni sama koliko ljubavnika, a ja niti jednoga. U zamenu, živela sam strasno njezin život, kao da je bio moj.

Jednoga dana Alina nije više želela dalje da živi u porodici, i zbog dosade što mora neprestano lagati roditeljima koji su je i dalje držali za jednu devojčicu naprosto ograničenu i s osećajima ponešto uspavanima. Nu, ona se nikada ne bi odvažila otići da je nisam opskrbila s dobrim razlogom. Zajedno smo pohađale umetničku školu; uverila sam ju da ona i ja trebamo poslati slikarice, a da bi to postale, kao prva stvar je da iznajmimo atelje. Alina je pljeskala od sreće na moju dovitljivu misao i bacila mi se oko vrata kličući:

- Šta bih ja da nemam tebe?

I tako, nakon kratkog ali intenzivnog razgovora sa roditeljima, dobile smo ono što smo želele, i nešto više: porodičnu pomoć.

Naš otac je bio državni službenik prilične važnosti i odobrio nam je stalnu mesečnu pomoć, skromnu ali dovoljnu; iznajmile smo pored trga Farnese podkrovlje koje se sastojalo od jedne male i jedne velike prostorije. U malu smo stavili bračni krevet, a u veliku ogromne jastuke poredane oko zidova, dok smo pored prozora stavile naše štafelaje.

Počele smo živeti život umetnika. Slikanju smo se posvećivale prve sate popodneva. Ja, koja sam uvek prvenstveno verovala svojim idealnim objašnjenjima, slikala sam strasno; Alina me oponašala, ali bezvoljno, znala je da njezina nadarenost nije kao moja. Pod večer smo prestajale sa slikanjem i tada je počinjala povorka naših prijatelja i prijatelja prijatelja. Neki su donosili vino, neki nešto za prigristi, drugi gramofonske ploče ili gitare, drugi još malo droge, one lagane; i tako uz muziku, razgovore o umetnosti i politici, uz jelo, pilo i pušenje, opruženi na jastucima dočekivali smo jutra.
Bejasmo vrlo poznate i omiljene u našoj četvrti; Alina, kao i obično, imala je mnoge ljubavi, ja ni jednu. Svako toliko, kada bi ponestalo novca, Alina bi otišla do svojih tajanstvenih trgovaca ili dućandžija, i tamo je s njima za novce vodila ljubav. Podrazumeva se da sam ju ja opskrbila s jednim odličnim razlogom za te njene nezainteresirane posudbe: - To su ljudi u čiji život nikada nije ušao ni najmanji dašak poezije. Ti im ga udahnjuješ. Plaćaju? Kažem da bi morali ne samo plaćati, nego i ljubiti tlo koje gaziš.

Potom se pojavila kriza koju su izazvala dva naizgled beznačajna incidenta. Pokušala sam se ubiti barbituratima jer sam se zaljubila u jednog mladića koji me nije hteo; Alina, uvek promiskuitetna, zaradila je neku laganu spolnu bolest. Sve se razrešilo s jednim ispiranjem želudca za mene i jednom kurom antibiotika za Alinu. Začaranost se razišla; i upravo je Alina, kao obično koliko gruba toliko i neodlučna, postavila pitanje:

- Šta ti o ovome kažeš? Dosta mi je svih tih prnja. Imam nekoga ne toliko mladog i oženjen je koji bi bio voljan da me opskrbi raskošem, koga nadasve trebam. Naravno, to znači da moram prestati izvoditi; moram doista i bez previše priče raditi zanat. Šta o tomu kažeš?

A ja spremno, likujući: - Ma naravno, dosta je sa slikarstvom, dosta je s poricanjem, dosta je s prnjama. Nemoj samo reći da si umislila da si slikarica. To si činila ozbiljno jer si osećala da si to morala činiti. Sada osećaš da moraš činiti jednu sasvim različitu stvar. Dobro, moraš je znati raditi bez lažnog stida.

Zapazićete da sam se suzdržala od imenovanja zanata koji će sada Alina osetiti da mora raditi, a koji je, ukratko rečeno, prostitucija. Nema potrebe verovati u neku moju hipokritsku suzdržanost. U tomu trenutku, pomamna i suučesnica, bila bih potpuno nespremna da nazovem prostitucijom ono što se u dobroj veri može smatrati kao životno iskustvo slično svim ostalima.

Dokaz moje dobre vere se video u načinu na koji smo organizovale naš život kada smo se preselile u novi smeštaj, u stan u četvrti Parioli. Potkrovni stan na trgu Farnese bio je uvek otvoren za sve i uvek je bio pun svetla jer su kroz njegova gola okna ulazili slapovi sunčeva svetla; stan u četvrti Parioli beše, naprotiv, tih, taman i diskreatan, pun zavesa i tapeta; nije bio otvoren nikomu, osim starom Alianinom zaštitniku. Što se mene tiče, u tim novim prilikama odlučila sam postati Alinina domaćica; živela sam tako i dopustla sam da samnom tako postupa. Otkrila sam u sebi kuharski dar; dok je Alina u dnevnom boravku zabavljala starog hirovitog i namrgođenog ljubavnika (bijaše visok, mršav i suv, s velikim orlovskim nosem i dva oka poput ptice grabljivice)1, ja sam u kuhinji ispitivala knjigu kuhinjskih recepata; potom, u vreme ručka, opskrbljena poput sobarice pregačom i kapicom, dvorila za stolom jelo. Dopadao mi se taj život u seni, ponizan i služinski; čast sam unizila gotovo do prezira, tako što bih sad kleknula da Alini skinem čizme, dok se stari, samo u košulji, bele raščupane kose, osvrtao svojim očima poput sove; sad bih išla ujutro u njihovu sobu da podignem rebrenice i da na sto stavim pladanj s doručkom. Taj sam prezir posle nadoknadila s time da mi je Alina pričala sve, pitala me za savete i bila je više nego ikada podvrgnuta mojoj volji.

Potom je došla druga kriza, različita od prve: u životu se ništa ne ponavlja. Alina se zaljubila u stanovitog Danila, jednog kratkovodnog tipa koji je živeo od danas do sutra. Svakako lep, s gustom kosom bojom meda, plavih očiju, tužnih usta; atletske građe i prekrasne tamne puti. Danilo je počeo dolaziti u kuću kada nije bilo staroga; potom ga je Alina predstavila staromu; i tada su svo troje postali nerazdvojni. Ne znam šta se događalo za vreme njihovih čestih putovanja po Italiji i u inostranstvu, u tim raskošnim mestima koja su se toliko dopadala Alini, jer nisam u njima bila. Znam samo da su u Keniju pošli na safari u troje a vratili se u dvoje: starog je greškom smrtno pogodio hitac iz ne zna se čije puške: Alinine ili Danilove. Stari je nakon istrage sahranjen u Nairobiju; Danilo i Alina su se vratili u Italiju i počeli živeti zajedno.

Ta smrt je bila uzrokom da smo se strmoglavili u treću krizu našega života. Novca je sada u kući ponestalo; jednoga dana mi je Alina poverila da joj je Danilo predložio da ode na Istok, nabavi drogu i u Evropi je preproda. Šta bi, prema mojemu mišljenju, trebala učiniti? U izgledu je bila velika zarada, istina je; ali postojala je i velika opasnost i ona se strašila. Tada ja, poslednjim bleskom svoje domišljatosti:

- Svakako, bravo, dobra ideja, i meni je već dosadio ovaj krtičin život. Zrak, svetlo, sunce, velika obzorja, sreća. Idemo, pođimo.

Danilo me doista nije nikako želeo povesti s njima; i pokušao je na svaki način da me spreči. Nije uspeo jer je Alina s nepredviđenom čudnom inteligencijom rekla da ne može biti bez mene, da sam njena duša; i kada se to, polazeći na put, u kući se ostavlja duša?

Tako smo pošli kamp - prikolicom i prešli Grčku, Tursku i Iran. Zraka, svetla i sunca smo imali u obilju; ali sreće, koju sam ja tako lirski obećavala, iznad svega je manjkalo. Sve troje smo pocrnili i ojačali zbog toga neprekidnog života na otvorenom; ali, u isto vreme, ispod te tako zdrave boje bili smo namrgođeni, zbrkani i puni mržnje. Ja sam mrzila Danila jer sam osećala da želi ukloniti Alinu ispod moje skrbi; Danilo nije krio svoju čvrstu nameru da iskoristi Alinu i da plati troškove putovanja i mrzeo je mene jer sam mu to sprečavala; Alina, koja je napokon otvorila oči, mrzila ga je sa svoje strane jer ga se bojala. Napokon, jedne večeri u Ankari, kada nas je Danilo ostavio same, Alina mi je rekla da je verovatno Danilo ubio staroga; da se bojala da će nju za vreme puta prodati kakvom trgovcu belog roblja; da mi same, ako ne želimo završiti u kakvom bliskoistočnom bordelu, moramo uzeti stvar u svoje ruke i učiniti mu ono što je on učinio starom. Je li mi bilo po volji da joj to odobrim, da učestvujem u tomu, da joj pomognem? Govorila je s mirnom i očajnom odlučnošću koja nije dolazila iz osećaja, nego iz iskustva; i tada ja, zbog prekršaja, recimo tako, najmanjih u običnom moralu, morala sam uvek tražiti sve moguće izlaze da stvorim opravdanje; a sada, kada se radilo o ubistvu, dobar razlog sam odmah nasal:

- Kako ne! On je običan crv, jedno odvratno biće, jedno biće nedostojno da živi. Naravno da ću ti pomoći. Moramo svet osloboditi od jedne takve napasti!

I tako, bez mnogo priče, obadve povučene mržnjom, odlučile smo ga prvom prilikom likvidirati. Odabrano oružje: upravo njegov pištolj koga uvek spremnog, s metkom u cevi, drži u pretincu.
Srećom da je slučaj uštedio ovo poslednje krajnje iskušenje u našem starom suučesništvu. Na jednom cestovnom zavoju u Afganistanu, među ogoljelim žutim brdima, pod nebom okrutno plavim, s hladnim i bleštavim suncem nasred neba, dvoje Evropljana pored jednih zaustavljenih kola mašu rukama. Danilo odmah koči, promalja glavu kroz prozor i postavlja uobičajno pitanje:

- Ima li problema? Kao odgovor jedan od dvojice vadi pištolj i puca u Danila tri puta, prva dva hitca u lice, a treći u slepoočicu, kao samilosni hitac. Danilo ostaje nepokretne glave iznad upravljača, dok mu se krv širi po licu.

Odmah nakon toga stigla su kola s četiri afganistanska policajca. Nu, umesto da progone Danilove ubica, obe su nas uhvatili i odvezli u najbliži gradić: kako se čini za naš prolaz znali su ne samo konkurentski trgovci drogom, koji su ubili Danila, nego i lokalna policija.

Odveli su nas u jedan beli dvorac na brdu iznad grada koji je imao dva mala nazubljena tornja. Na ulazu je stajao jedan krupni brkati čovek u uniformi s dva pištolja, po jedan sa svake strane. Ispitivali su nas, mene dve minute: Alinu dva sata. Ne znam što se dogodilo između njega i Aline, nisam niti želela znati. Idućeg dana su nas pustili da odemo, otišle smo u Kabul i od tamo prvim avionom za Rim.

Sada smo se vratili u roditeljski dom, Alina je u drugom stanju, ne znamo od Danila ili afganistanskog policajca. Dok čekamo da se dete rodi, sve je neodlučno: telo ne deluje, um ne opravdava. Ali poslije poroda, sve će ponovno početi: telo da deluje, um da opravdava.

__________________________________

Alberto Moravia se rodio u Rimu 1907. S devet godina obolio je od tuberkuloze kostiju koju je, uz poboljšanja i pogoršanja zdravstvenog stanja, konačno prebolio 1925. Zbog bolesti školovao se neredovito i jedva završio gimnaziju. Bolest je, kaže Moravia, bila prva najvažnija činjenica u njegovom životu. Druga najvažnija činjenica bio je fašizam . Bolesti i fašizmu Moravia pripisuje toliku važnost, jer je zbog njih i pretrpio i sam učinio ono što inače nikada ne bi. "Ono što oblikuje naš karakter jesu stvari koje smo primorani činiti, a ne one koje činimo svojom voljom". Nakon izlaska iz sanatorija Moravia se posvetio pisanju svog prvog romana, Ravnodušni ljudi, istodobno surađujući u časopisima književne avangarde – "900" i "Pegaso". Godine 1929. Moravia dijelom sam financira objavljivanje Ravnodušnih ljudi. Roman je izazvao kontroverze: fašistički orijentirana javnost osudila ga je.

Tridesetih je godina Moravia nastavio objavljivati, putovati Europom (London, Pariz, Grčka), posjetio je SAD (New York), Meksiko, Kinu. Istodobno se pogoršao njegov odnos s fašističkim režimom. Optužen je da je "nemoralan pisac"; ministarstvo kulture zabranjuje novinama da govore o njegovom romanu Le ambizioni sbagliate (objavljenom 1935), a po objavljivanju romana Maskarada (satira na temu diktature u imaginarnoj srednjeameričkoj zemlji) zabranjuje mu se da se u novinama potpisuje svojim imenom. Godine od dolaska Hitlera na vlast pa do pada fašizma u Italiji (1933-1943) bile su, po Moravijinim riječima, najgore u njegovom životu, a putovanja su, piše on dalje, možda bila način da umakne "ozračju zatrovanom lažima, strahom i konformizmom".

Četrdesetih i pedesetih godina intenzivno je objavljivao romane, pripovijetke, drame, pisao u novinama i časopisima: pripovijetke i putopisnu prozu objavljuje mu Corriere della Sera, a filmsku kritiku L'Espresso. Djela su mu prevedena na sve glavne jezike. Nastavio je putovati, posjetio je još Srednji Istok, Tursku, Egipat, Španjolsku, Rusiju, Indiju.

Godine 1952. sve su mu knjige stavljene na Indeks. Godinu dana kasnije, s Albertom Caroccijem utemeljio je književni časopis "Nuovi argomenti". Nastavio je intenzivno objavljivati.

Prisutnošću ne više samo u tiskanim medijima, nego i na radiju i televiziji, potpisivanjem desetaka manifesta, davanjem i vođenjem intervjua, gradi se kult oko Moravije, koji se ne libi javno istupati. Tako se on angažira i 1968., u godini studentskih prosvjeda; u vrijeme rasprave o seksualnom oslobođenju čovjeka, Moravia objavljuje roman u cijelosti posvećen toj temi (Ja i on, Io e lui, 1971; svojim zbirkama pripovijedaka iz istog razdoblja (Raj) stječe, kao "muški šovinist", nesklonost predstavnika feminističkog pokreta.

Novije Moravijino stvaralaštvo obilježeno je upravo njegovim javnim djelovanjem. Moravia se javno izjašnjava o pitanjima od književne avangarde, preko studentskih zahtjeva, kineske kulturne revolucije, ženskih pitanja, pa do seksualne revolucije, smatrajući da je jedna od društvenih funkcija suvremenog pisca izreći svoj stav o svim ideološkim temama koje karakteriziraju epohu. Takav stav, tvrdi kritičar Roberto Tessari, ima svoju cijenu: kapitalističko društvo daje piscu privilegij riječi, no pod uvjetom da ta riječ bude lišena svakog autentičnog značenja i težine.

Godine 1952. Moravia je dobio talijansku književnu nagradu Strega (za zbirku pripovijedaka I racconti). Književnu nagradu Viareggio dobio je 1961. (za roman Dosada).

Od 1941. do 1962. bio je u braku sa spisateljicom Elsom Morante. Od 1962. do 1983. bio je u braku sa spisateljicom Daciom Maraini. Godine 1986. oženio je 45 godina mlađu Carmen Llera, s kojom je ostao do smrti. Umro je u Rimu, 29. septembra 1990. godine.

Djela - Ravnodušni ljudi, Rimljanka, Prezir, Dosada, Rimske priče, Lepi život, Promašene težnje, Snovi lenštine, Maskarada, Nesrećna ljubavnica, Epidemija, Agostino, Neposlušnost, Bračna ljubav, Konformista, Čočarka, Intimni život...