Aleksa Šantić - Veče na školju

Aleksa Šantić - Veče na školju

Socijalna poezija zauzima dominantno mesto u stvaralaštvu Alekse Šantića. Za takvu orijentaciju postojali su socijalno-politički uslovi u kojima je živeo čovek hercegovačkog tla. Pod tuđinskom vlašću izrabljivana je i zemlja i pojedinac, perspektive življenja bile su veoma mračne, težak život podsticao je da se izlaz nalazi u emigraciji. Šantić je vrlo dobro osetio sve muke svoga kraja i svojih zemljaka pa je kao pesnik saučestvovao sa patnjama, bodrio i slutio vreme pravde i hleba. Široka je lepeza motiva u njegovim socijalnim pesmama: ribari, težaci, radnici, rudari, kovači, kiridžije. U tom krugu po snazi iskazanih osećanja i po himničkom odnosu prema "goloj, prezrenoj, mrljavoj klasi" ističe se Pesma podzemna, a po unutrašnjem skladu i savršenstvu forme Veče na školju. Pošto ova Šantićeva pesma po umetničkoj vrednosti ide u sam vrh srpske poezije, posebnu pažnju obratićemo na jezička sredstva, postupke i na versifikaciju. Tu ćemo potražiti odgovor na pitanje kako je ostvareno savršenstvo unutrašnje i spoljašnje forme pesme.

Sadržinski sloj pesme

U pesmi je predočena slika kamenitog siromašnog ostrva. U vidnom polju je najpre mirna plava pučina nad koju se spušta prohladni mrak a nad kamenitim hridima lagano zalazi sunce. Po ostrvu se razleže zvuk zvona, koji odjekuje po krševima, a istovremeno se razleže molitveni uzdah ubogog puka. Siromašni meštani kleče u molitvi pred raspećem tražeći pomoć i zaštitu, ali odziva nema - "ćuti raspeti bog". Opet slika spuštanja prohladnog mraka i laganog zalaska sunca; to je slika sa početka pesme kao vizuelni okvir u koji je smešten ubogi život siromašnih ostrvljana.

Ovako sagledana sadržina pesme skreće pažnju na dve stvari.

- Deskripcija zauzima dve i po strofe obuhvatajući pučinu, kamenito ostrvo, zvuk zvona, zalazak sunca, predvečerje.

- Čoveku, "ubogom puku", posvećena je strofa i po: on polako izranja iz slike predvečerja, javlja se u krupnom planu pred raspećem i opet utapa u sliku predvečerja - slika puka kao da samo na trenutak blesne i nestane.

Međutim, i deskriptivni delovi pesme u funkciji su predočavanja atmosfere i ambijenta u kojima obitava čovek (puk): ostrvo u beskrajnom prostranstvu pučine (sitan i nemoćan čovek u beskraju prostora); crne hridi (kamen kao razlog bede i napornog života). Deskriptivni delovi funkcionišu kao skladna dopuna slike ubogog puka: vizuelne i akustičke senzacije su psihološka priprema za ono što će se ukazati i čuti u pejzažu.

Večernji zalazak sunca

vrh hridi crne

trne

zadnji rumeni zrak

doživljen je na specifičan način: sunce ne zalazi, ne smiruje se; sunčev zrak trne - gasi se naporno, sa prekidima, kao da se guši i trza, bolno. Zvuk zvona je sasvim u skladu sa doživljajem zalaska sunca:

I jeca zvono

bono,

po kršu dršće zvuk.

Dakle, to je bolni jecaj zvona, koji dršće - i ovde ima prekida, nastavljanja, mučenja, zvuk kao da treperi. Odmah uz taj drhtavi zvuk čuje se molitva izgovorena "s uzdahom tuge duge" - beskrajna i večita tuga ubogog puka kao da natkriljuje i drhtavi zalazak sunca i drhtavi zvuk zvona. Ubogi puk je konkretizovan u trećoj strofi:

Kleče mršave

glave

pred likom boga svog,-

ištu... Al' tamo

samo

ćuti raspeti bog

Molitvom se ište (traži, moli) pomoć od boga sa seoskog raspeća, ali on ćuti: ne reaguje, ne čuje, ne pomaže. U ovoj rečenici je suština pesnikovog mišljenja i stava: bog ćuti, bog ne može da pomogne, to je samo iluzija. Čovek (puk) mora da se okrene sebi i u sebi potraži snagu za izlaz iz bede.

Jezički sloj pesme - Veče na školju je lirska minijatura: iskaz je vrlo sažet, vizuelne i akustičke slike su svedene na nekoliko predmeta (pučina, zalazak sunca, zvuk zvona, puk u molitvi), rečenica je kratka. Pesma se sastoji iz četiri strofe; svaka strofa ima po šest stihova (od 6, 5 i 2 sloga), svaka strofa ima tri sintaksičke celine (rečenice); u pesmi ima ukupno 57 reči. Ovi podaci ukazuju da je pesma dugo nastajala u pesniku, sređivale su se misli i osećanja, slegali su se i usklađivali jezički elementi. Kada je stavljena na hartiju, pesma je dobila konačnu i savršenu formu.

Fonika - Fonetska struktura pesme i raspodela fonema potpuno su u skladu sa predočenim slikama, iskazanim osećanjima i raspoloženjima, ritmom i intonacijom pesme. Asonanca je naglašena u prvoj i drugoj strofi i ogleda se u učestalosti vokala A u prvoj strofi (devet puta u šest reči) i vokala U u drugoj strofi (pet puta u sedam reči). Ako se zna da su ova dva vokala po svojoj prirodi niski i tamni, onda je jasno što u navedenim stihovima (i u celoj pesmi) preovladavaju tamne boje i sumorna raspoloženja. Na drugoj strani, učestalost suglasnika R u prvoj i četvrtoj strofi (šest puta u sedam reči) dočarava zalazeće treperenje sunčevih zraka. Česta asonanca, priroda akcenata (od 48 akcenata 42 su silazna), veliki broj dužina (30) i dominacija bezvučnih suglasnika uslovljava ritam i intonaciju pesme: ritam je spor, intonacija smirena i tiha. Ova osobenost u skladu je sa predočenim slikama i iskazanim raspoloženjima. Mirna i tiha intonacija povremeno se narušava aliteracijama brojnih praskavih suglasnika čime se razbija monotonija i ostvaruje ekspresivnost.

Leksika - Izbor reči je pažljiv i funkcionalan. U skladu sa atmosferom, ambijentom i raspoloženjima, preovladavaju tamne boje: PLAVA, MRAK, CRNE. Tamno je sadržano i u rečima u kojima je učestao vokal U:

s Uzdahom tUge

dUge

Ubogi moli pUk.

Semantičko-ekspresivna vrednost vokala U naročito dolazi do izražaja u rečima UZDAH, TUGA, UBOGI. Posebnu ekspresivnu vrednost imaju leksemi TRNE i JECA jer je njima najbolje izražen sklad slike i zvuka i fenomeni zalaska sunca i zvuka zvona: kao što sunčev zrak treperavo zalazi, tako i zvuk zvona treperavo i jecajući odzvanja. U širem kontekstu, umiranje sunca i jecanje zvona priprema je za sliku mršavih glava u molitvi. Konkretizacija slika izvršena je personifikacijama (pučina plava spava, i jeca zvono bono, po kršu dršće zvuk), a aktualizacija prezentskim oblicima glagola (spava, trne, jeca, moli, kleče, ištu).

Sintaksa - U svakoj strofi pesme nalaze se po tri sintaksičke celine, tri rečenice: "Pučina plava spava,//prohladni pada mrak;//vrh hridi crne trne zadnji rumeni zrak." Iz ove strofe se vidi da je u prvoj sintaksičkoj celini/rečenici gramatički redosled članova: subjekat + predikat. Druga i treća rečenica su u inverziji: predikat + subjekat. Od ukupno dvanaest rečenica, jedanaest je u inverziji, a u osam rečenica subjekat je na kraju.

Versifikacija - Pesma Veče na školju je ispevana u četiri po strukturi istovetne strofe s tim što se druga i treća rečenica prve strofe ponavljaju na kraju četvrte strofe kao refren. Time je slika zalaska sunca postala okvirna slika koja obuhvata sliku zvona i puka. U svakoj strofi se dvaput javlja opkoračenje prenošenjem drugog polustiha (spava, trne...) u novi red čime se tvori novi dvosložni (trohejski) stih. Struktura stihova ista je u sve četiri strofe: 5 + 2 + 6 + 5 + 2 + 6 -

Pučina / plava 3+2

spava, // 2

prohladni / pada/ mrak; // 3 + 2 + 1

vrh hridi / crne / 3+2

trne / 2

zadnji / rumeni / zrak. // 2+3+1

Iz šeme se primećuje da preovladavaju dvosložne (trohejske) i trosložne (daktilske) akcenatske celine. U toj činjenici je razlog ujednačenosti ritma kroz celu pesmu. Rima je dvojaka. Paralelna rima je otvorena jer se završava na samoglasnik (plava - spava, crne - trne), a ukrštena je zatvorena jer ima suglasnički završetak (mrak - zrak). Ovakva rima, različita po prirodi i rasporedu, doprinosi raznovrsnosti ritma i razbijanju intonacione monotonije.

Veče na školju je primer savršenog unutrašnjeg sklada i briljaitno izvedene forme. Pored unutrašnje simetrije slike i zvuka, prirode i čoveka, svetlosti i tame, ostvarena je i spoljašnja simetrija:

- simetrija rima: parne i ukrštene, otvorene i zatvorene,

- simetrija rečenica: rečenice su jednake po obliku i strukturi,

- simetrija stihova: ista vrsta stihova u svim strofama,

- simetrija strofa: proizilazi iz simetrije svih prethodnih elemenata - strofe su potpuno identične po obliku, a prva i poslednja i po sadržini.

Navedene osobine čine da je pesma Veče na školju ne samo među najboljim pesmama Alekse Šantića nego je i jedna od najboljih pesama srpske poezije.

Inverzija - Promenjeni redosled reči u rečenici, stihu, odnosno sintaksičko-intonacionoj celini. Inverzija ima psihološku i semantičku vrednost. Psihološka vrednost inverzije je u čitaočevom iščekivanju, u neizvesnosti o predmetu pevanja, šta ili ko je nosilac radnje, raspoloženja ili osećanja. Semantička vrednost je u isticanju, naglašavanju: kraj rečenice (i početak) udarna su mesta. Reč sa kraja, kada sledi predah ili pauza, duže ostaje u svesti čitaoca i pamti se. Kada se uzme u obzir momenat iščekivanja, jasna je vrednost inverzije kao stilskog postupka.

Refren - Ponavljanje jedne ili više reči, jednog ili više stihova na kraju strofe ili posle svakog stiha. Često je ponavljanje cele strofe u određenim razmacima. Refren je vrsta lirskog paralelizma kojim se naglašava emocionalni ton ili stalno provlači određena misao. Kod Laze Kostića, u pesmama Među javom i med snom i Santa Maria della Salute, naslovni stihovi se ponavljaju na kraju svake strofe. U Šantićevoj pesmi Moja noći refren je sproveden kroz celu pesmu:

Moja noći, kada ćeš mi proći?

- Nikad!

Moja zoro, kada ćeš mi doći?

- Nikad!

Moja srećo, kad ćeš mi se javit?

- Nikad!...

Opkoračenje - Prenošenje jednog dela smisaone celine u sledeći stih čime se narušava uobičajena sintaksičko-intonaciona struktura stiha. Javlja se i prenošenje iz strofe u strofu. U celoj pesmi Veče na školju Alekse Šantića sprovedeno je opkoračenje:

Pučina plava spava,

prohladni pada mrak; vrh hridi crne

trne

zadnji rumeni zrak.

Opkoračenje deluje kao neočekivana pojava, kao faktor prevarenog očekivanja. Ovaj postupak ima ekspresivnu i stilsku funkciju.

_________________________________

VEČE NA ŠKOLJU

Pučina plava

Spava,

Prohladni pada mrak.

Vrh hridi crne

Trne

Zadnji rumeni zrak.

I jeca zvono

Bono,

Po kršu dršće zvuk;

S uzdahom tuge

Duge

Ubogi moli puk.

Kleče kosturi

suri

Pred likom Boga svog –

Ištu. Al' tamo,

Samo

Ćuti raspeti Bog.

I san sve bliže

Stiže,

Prohladni pada mrak,

Vrh hridi crne

Trne

Zadnji rumeni zrak.

__________________________________

Aleksa Šantić - Veče na školju

Poezija Alekse Šantića prožeta je setom koja često prelazi u tugu, o kojoj god temi da govori. U čežnjivoj ljubavnoj poeziji čest je motiv neostvarene ljubavi, promašenosti, usamljenosti i ukletosti pesnikove duše (Jedna suza). U tim motivima jasno su prepoznatljive odlike moderne poezije. U intimnoj, ispovednoj lirici tuga, nostalgija i samoća su takođe dominantne (Pretprazničko veče). U socijalnoj i patriotskoj poeziji sveprisutan je motiv patnje, žrtve i stradanja, gorkog ponosa, saosećanja i sapatništva sa svojim narodom.(Moja otadžbina, O klasje moje, Ostajte ovdje, Hljeb, Mi znamo sudbu, Moji očevi, Kovač, Pjesma podzemna).

Pesma Veče na školju objavljena je u zbirci Pjesme 1908. godine i smatra se najvišim dometom Šantićevog pesničkog stvaralaštva. U njoj je postignut savršen sklad forme i sadržaja, zvučanja i značenja, melodije i atmosfere koja se njome postiže.

Zvučnom i vizuelnom impresijom koju pesma u celini dočarava u našoj imaginaciji, pesnik nam snažno sugeriše da obratimo pažnju na njen unutrašnji sloj – na svet značenja slika i simbola sa kojima se srećemo i na poruke koje u sebi sadrži ova, predmetnošću oskudna i lirski sažeta, slika života.

U pesmi su objedinjene odlike tri lirske vrste: deskriptivne, socijalne i refleksivne lirike.

Kompozicija pesme je savršena. Cela pesma građena je na principu simetrije: simetrije strofa, stihova, rime. Čine je četiri sekstine (strofe od po šest stihova) i svaka ima istu, simetričnu strukturu – broj slogova u stihovima se ponavlja uspostavljajući savršenu ravnotežu: 5-2-6 / 5-2-6. U svim strofama se na isti način smenjuju parna i obgrljena rima: aa b cc b. Na ovaj način stvoren je idealan formalni okvir za postizanje unutrašnje harmonije (na zvukovnom i znakovnom planu).

Predmetni sloj pesme čini slika malog, krševitog, golog ostrva sa crkvicom i raspećem pred kojim kleči šačica ubogih meštana i moli se u tišini bogu koji ćuti; jedini zvuci koji ispunjavaju prostor su bolna jeka crkvenog zvona i šum molitvenog uzdaha.

Pred nama je slika koja u sebi sadrži umetničku zagonetku skrivenu iza primarnog značenja upotrebljenih reči i glasova i njihovog rasporeda u pesmi:

Pučina plava
spava,
prohladni pada mrak;

Pesma počinje slikom pučine, dočarane veštim izborom reči i glasova u njima.

Stilske figure asonanca, (taman ton i otvorenost glasa A koji se ritmično ponavlja) i personifikacija („pučina plava spava") sugerišu nam doživljaj beskrajnog i ravnodušnog morskog prostora utonulog u večernjem sumraku i tišini.

Zatim sledi aliteracija, čime se uspostavlja kontrast između mirne površine vode i negostoljubivog ostrvskog pejzaža koji tone u tamu:

vrh hridi crne
trne
zadnji rumeni zrak.

Primećujemo da je postignut savršen sklad, ne samo između zvučanja i značenja upotrebljenih reči, već i podudarnost opisanog pejzaža sa misaonim sadržajem koji u sebi nosi. Reč pučina, koja već simbolizuje beskraj, pojačana je rečju plavo koja sugeriše slično značenje. Zalazak sunca nije očekivan, romantičan, jer sunce ne tone, kao u san, u plavetnilu horizonta. Reč zadnji u stihu „zadnji rumeni zrak" kao da ukazuje na poslednju nežnost i samilost neba u grubom zemaljskom okruženju. Ali taj zrak trne. Pred nama je slika agonije, već unapred izgubljene borbe poslednjeg zraka svetlosti i topline, da bar za treptaj produži život i pruži nadu očima uprtim u crni krševiti horizont.

U drugoj strofi, pesnik svoju pažnju usredsređuje na ljude, i večernju atmosferu u njihovoj turobnoj naseobini. Time pesma dobija nedvosmisleno socijalni aspekt.

Zvučne slike su konstanta koja u svim strofama podjednako, pa tako i u ovoj, postiže efekat sklada između sadržaja i forme, ali u ovoj strofi je poseban efekat postignut personifikacijom : Zvono jeca, zvuk dršće, tuga uzdiše.

U opisu prizora ljudi koji se mole opet su upotrebljeni izrazi koji se uzajamno pojačavaju (ubogi puk) i stvaraju sliku potpune ljudske bede i bespomoćnosti. Ljudska patnja i jad prelile su se na grubo i negostoljubivo okruženje i sve što vidimo, i priroda i ljudi, se slilo u jedan zajednički i nesagledivi bol.

Dominantni motiv koji ispunjava treću strofu je beznađe. Efektnost stilske figure upotrebljene u prvom stihu je potpuna (Kleče mršave glave). Upotrebom sinegdohe pesnik je akcenat stavio na jedino što je od tih ljudi preostalo i što ih još uvek čini čovečnim. Još jedino misao skrivena u izmršavelim lobanjama održava ih u životu. Ali ni ta misao više nije pokretačka, kreativna, inventivna, ljudska, već zgusnuta u jedan nemušti vapaj upućen bogu. Molitva je njihov poslednji pokušaj da ih neko primeti u tom zaboravljenom kutku sveta, da se sažali, da pomogne. No, i taj pokušaj je uzaludan. Bog ćuti. Zašto?

Možda zato što je ravnodušan, što ima neke važnije i čoveku nedokučive planove i namere, što je izgubio interesovanje za čoveka. Možda zato što on zapravo i nema tu moć kakvu mu ljudi pripisuju. Možda ni njega nema... Naša nagađanja se tu ne završavaju.

S obzirom na to da su pesme Alese Šantića često prožete hrišćanskim simbolima i ovaj motiv možemo posmatrati sa tog aspekta. Obratimo pažnju na poslednje reči stiha "ćuti raspeti bog". Bog je, dakle, raspet. Kakve asocijacije budi sintagma raspeti bog? Nije li to aluzija na drevnu krivicu pred bogom čijeg je sina raspeo taj isti ljudski rod? Ima li prava čovek da ište (traži) bilo šta od boga, ako je na njegov mesijanski poduhvat uzvratio raspećem mesije? Zar je onda čudo što bog ćuti?

Kako god da tumačimo pomenute stihove iz njih se izliva duboki pesimizam, osećanje besmisla ljudskog života i beznađe. Sadržaj poslednje strofe to potvrđuje. Ponavljanjem stihova iz prve strofe krug se zatvara:

I san sve bliže
stiže.
Prohladni pada mrak.
Vrh hridi crne
trne
zadnji rumeni zrak.  

Ubogom puku preostaje jedino da utone u san, da se odmori bar na kratko u sopstvenom samozaboravu, tu na kraju sveta, u zapećku na koji je i bog zaboravio.

Slikom ostvarenom u poslednjim dvema strofama pesma tematski iskoračuje iz okvira socijalne lirike i postavlja pitanje smisla ljudskog postojanja u celini. Uzalud čovek upire pogled u nebo i traži neki viši i dublji smisao; jedino što zaista ima je to kratko egzistencijalno vreme koje mu je dato na pozajmicu. Iz svega ovoga proističe pesimistička poruka: Nema nade za čoveka.

Branijeta Kondžulović

_________________________________

Aleksa Šantić je jedan od najpoznatijih pjesnika novije srpske lirike. Rođen je 1868. godine u Mostaru, gradu u srcu Hercegovine, gdje je proveo veći dio svog života. Otac Risto mu je rano umro pa je staranje nad njim preuzeo stric. Imao je dva brata, Peru i Jakova, i sestru Radojku koja se udala za pjesnika i Aleksinog prijatelja Svetozara Ćorovića. Živio je u trgovačkoj porodici u kojoj nisu imali razumjevanja za njegov talenat, pa se, poslije završetka trgovačke škole u Trstu i Ljubljani vraća se u rodni Mostar.

Stvarao je na razmeđu dva vijeka i više nego drugi pjesnici svog naraštaja povezivao je idejne i pjesničke patnje 19. i 20. vijeka. U njegovom pjesničkom stasavanju najviše udjela su imali srpski pjesnici Vojislav Ilić i Jovan Jovanović - Zmaj a od stranih najvažniji uticaj je imao Hajnrih Hajne koga je i prevodio. Svoju najveću pjesničku zrelost Šantić dostiže između 1905. i 1910. godine kada su i nastale njegove najljepše pjesme. Šantićeva poezija je puna snažnih emocija , ljubavne tuge a i bola i prkosa za socijalno i nacionalno obespravljen narod kome je i sam pripadao. Njegova muza je na razmeđu ljubavi i rodoljublja, idealne drage i napaćenog naroda.

Rodoljubiva poezija je poezija rodne grude i domaćeg ognjišta Moja otadžbina. U nekim od svojih najpotresnijih pjesama Šantić pjeva o patnji onih koji zauvjek napuštaju domovinu i odlaze u tuđi svijet Ostajte ovdje, Hljeb. Šantić naglašava patnju i mučeništvo kao najvažnije momente u istorijskoj sudbini srpskog naroda Mi znamo sudbu.

Ljubavna poezija mostarskog pjesnika razvila se pod jakim uticajem muslimanske ljubavne pjesme, sevdalinke. Ambijent njegovih ljubavnih pjesama je ambijent bašta, behara, hamama, šedrvana,... Djevojke koje su u njima pojavljuju se okićene đerdanima, bajne su i izazovne ali ipak skrivene ljepote. Takva je pjesma Emina, a duh te pjesme je toliko pogođen da je pjesma ušla u narod i pjeva se kao sevdalinka a samo rijetki znaju da ju je Šantić napisao. U ljubavnim pjesmama najčešći motiv je čežnja. Pjesnik sve svoje drage posmatra iz prikrajka pa čežnja najčešće prerasta u tugu zbog neostvarene ljubavi i promašenosti muškog života.

Šantić je bio jedan od osnivača kulturnog lista "Zora" kao i predsjednik Srpskog Pjevačkog Društva "Gusle". Tu je upoznao i družio se sa poznatim pjesnicima tog doba: Svetozarom Ćorovićem, Jovanom Dučićem, Osmanom Đikićem...

Poznati pjesnik je umro 2. februara 1924. godine u rodnom Mostaru od, tada neizlječive bolesti, tuberkuloze.